Да ли знате који део СССР-а је још увек био под немачком окупацијом иако је Берлин пао?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

До поднева 25. априла 1945. године Црвена Армија затворила је круг око Берлина и почела да се припрема за одлучујући јуриш на престоницу нацистичке Немачке. Пре тога совјетске трупе успеле су да ослободе од непријатеља Пољску, Румунију, Бугарску, Мађарску, већи део Југославије, источну Аустрију и северну Норвешку. Звучи невероватно, али ипак део територије самог СССР-још увек је био под контролом Трећег рајха.

Oко 400 хиљада војника групе армија „Север“ одсечени су у западној Летонији (Курландији), када су 10. октобра 1944. године делови совјетске 51. армије изашли на обалу Балтичког мора на подручју града Мемел (Клајпеди). Тако је настао Курландски џеп који је постојао све до дефинитивног пораза нацистичке Немачке.

Тврђава у опсади

Немачке трупе блокиране у Прибалтику, ипак, нису биле у катастрофалној ситуацији. Они су под својом контролом задржали велике луке Лиепаја и Вентспилис, а совјетска Балтичка флота у том тренутку није била у стању да осујети Кригсмарине да ефикасно снабдева изоловану групу храном, муницијом и резервама.

„Наредбом команданта групе армија „Север“ (генерал-пуковник Фердинанд Шернер) забрањена је употреба термина Курландски џеп, речи су командира противтенковске чете Готлоба Бидермана. „Говорило се да, мада према мојим информацијама то није потврђено, да би сваки војник могао да буде осуђен на смртну казну уколико би се сазнало за нашу безизлазну ситуацији у том „котлу“.

Од када је у Стаљинграду ликвидирана шеста армија те речи имале су злослутни скривени призвук неизбежне катастрофе. Званични назив за ухваћену у клопку војску био је израз Курландски плацдарм.

Први покушаји уништења армије „Север“ били су предузети већ у октобру, али без успеха. „Ситуација је била неподношљива, цела Курландија је мочварна“, јадао се везиста артиљеријског пука Осмог естонског стрељачког корпуса Црвене армије Петер Кјуперсеп. „Како би техника могла да прође на мочварном терену прављени су специјални насипи. Без њих техника ни у ком случају не би могла да прође. Чим минобацач заглиби, морали смо сами да извлачимо мине калибра 122 мм, а потом да стављамо само оруђе на балване, како би поново могло да се пуца“.

Пошто су успели да одбију напад совјетских трупа, Немци су почели муњевито да се укопавају у западној Летонији. На релативно малом форнту од 220 километара направили су дубоко ешалонизовану одбрану са минским пољима и противтенковским рововима. Цео Курландски џеп био је изрован рововским линијама. Ми заузмемо једну линију, али иза ње одмах иде друга. Чинило се да им нема краја, сећао се командир минобацачког вода Осмог естонског стрељачког корпуса Михаил Салтиков.

Хитлер није планирао да препусти Стаљину Курландију. Напротив она је требало да буде кост у грлу совјетске команде и стално одвлачи снаге Црвене армије. Планирано је да се у одговарајућем тренутку одатле зада снажан ударац у бок совјетских трупа које су напредовале на запад.

Ликвидација „џепа“

Црвена армија, пак, није се задржавала у Летонији. Издвојивши снаге довољне за чување „џепа“ она је наставила са својим напредовањем према срцу Немачке. Совјетски војници шаљиво су звали блокирану групу армија „Север“ (преименована 25. јануара 1945. године у групу армија „Курландија“) „логором наоружаних заробљеника“.

Ипак, све до краја марта 1945. године совјетска војска је и са ограниченим снагама покушавала да ликвидира „џеп“. Подносећи велике губитке они су успевали да напредују само незнатно. Појединим совјетским дивизијама полазило је за руком да се значајно пробију, али би као по правилу бивали опкољени и принуђени да се у борби пробијају ка својима.

Како се Црвена армија приближавала престоници и централним рејонима Трећег рајха, као и са повећањем активности совјетске војно-поморске флоте у Балтичком мору, Курландија је осећала све озбиљније проблеме у снабдевању. Комуникација са својима бивала је све слабија, а комплетна евакуација групације Трећег рајха постајала немогућ задатак.

„Није било довољно муниције. Нашим артиљеријским батеријама било је допуштено трошење ограничене количине муниције дневно. Минобацачима је било дозвољено да гађају само кратким рафалима. Читав шаржер је могао да буде испаљен само у случају одбијања напада. Наше нове пушке, недавно произведене и испоручене војсци последњих месеци рата, понекада су биле бескорисне, када није било метака за њих“, говорио је Бидерман.

Група армија „Курландија“ на челу са својим последњим командантом, генералом Карлом Хилпертом, предала се после капитулације Немачке. „Ми смо заправо од Немаца сазнали да је рат завршен“, говорио је морнарички пешадинац Павел Климов, сећајући се деветог маја. „Ишли смо дуж обале. Нисмо схватали откуд толика тишина и радовање у немачким рововима. Испоставило се да су они већ сазнали да је рат завршен. По ватромету и хицима испаљеним у ваздух схватили смо да је заиста крај. После тога смо преко радија добили наредбу да прекинемо операцију. Радост је била огромна“.

Укупно у совјетском заробљеништву нашла су се 42 генерала, 189 хљада војника и непријатељских фицира. Неколико хиљада успело је да се евакуише у Немачку из Лиепаија и Вентспилса пре него што их заузела Црвена армија или да побегне на ручно израђеним превозним средствима у Шведску.

Било је и оних који нису предали оружје. Одред од 300 војника Шестог корупа СС пробијајући се 22. маја у источну Пруску налетео је на јединице Црвене армије и био потпуно уништен. Командир корпуса обергрупенфирер Валтер Кригер се убио.

Многи од летонских колаборациониста из „џепа“, конкретно из 19. добровољачке пешадијске дивизије СС (друга летонска) отишли су у шуме да воде партизански рат против совјетских власти. Неки од њих, такозвана „шумска браћа“, деловали су у Прибалтику све до почетка педесетих година прошлог века.