24. децембра 1970. године америчке ТВ станице су објавиле вест из СССР-а.
„Лењинград је данас пресудио две смртне казне у случају покушаја отмице авиона. Смртна казна је први пут изречена у случају отмице“, рекао је водитељ на NBC.
Суђење је изазвало међународну реакцију и Совјетски Савез је ускоро морао да се позабави својим „јеврејским проблемом“.
70-их година емигрирати из СССР-а био је недостижан сан за многе. Како бисте напустили Совјетски Савез била вам је потребна излазна виза, формална дозвола власти да емигрирате. У пракси за већину је било немогуће да је добију. До 70-их овај проблем је постао толико актуелан да се појавила нова реч да означи све оне којима је излазна виза ускраћена: били су то „отказници“.
Совјетски Јевреји су чинили приличан део оних којима је излазак из земље одбијен. Совјетска проарапска политика за време шестодневног рата 1967. године, оружаног конфликта између Израела и коалиције арапских земаља, изазвала је консолидовање снага унутар заједнице совјетских Јевреја.
„У то доба Москву је посетио председник Египта Абдел Насер. Он је отворено рекао да је Израел 'тумор на мапи света' и да мора бити уништен. Нико од совјетских лидера није му се супротставио. То ме је сасвим разбеснело“, рекао је Марк Димшиц, један од учесника отмице 1970.
Јевреји из читавог Совјетског Савеза изразили су жељу да се врате у своју историјску домовину Израел, али совјетске власти су имале другачије планове с обзиром да би масовно исељење поткопало унутрашњу стабилност и имиџ који је Совјетски Савез гајио на међународној сцени. Разочарана у систем, мала група совјетских Јевреја смислила је ризичан план бекства: планирали су отмицу авиона.
15. јуна 1970. године у јутарњим часвима 16 совјетских Јевреја којима је одбијена излазна виза појавили су се на аеродрому „Смољноје“ код Лењинграда. Претварајући се иду на свадбу, кренули су на лет за Сортавалу, совјетски град у близини финске границе, са слетањем у Приозерску, такође граду у близини совјетске границе. Када авион слети у Приозерск, отмичари су планирали да преузму авион и пилоте оставе везане и неповређене на писти, док би један од отмичара управљао авионом и усмерио га преко финске границе. Када би напустили ваздушни простор СССР-а, усмерили би авион према Шведској, а када тамо стигну, предали би се и јавно саопштили да желе да се преселе у Израел.
„Готово нисам сумњао да ћу бити ухапшен. Али мислио сам да ћу, када одслужим казну, лакше моћи да напустим Совјетски Савез“, рекао је Едуард Кузњецов, један од отмичара.
Други чланови групе нису, изгледа, делили Кузњецовљева песимистична очекивања. Један од њих је рекао да је група била изузетно узбуђена у очекивању ризичног подухвата.
„Само људима који су били толико опијени узбуђењем као што смо ми били могло је да промакне да је овај лет био очигледан мамац“, рекао је Анатолиј Алтман, један од отмичара. Алтман је мислио на невероватно повољан лет који се чудом појавио баш у тренутку када су совјетски Јевреји планирали да крену у акцију. Лет је, испоставило се, организовао КГБ, који је пресрео поруке међу члановима групе и отада их пратио.
Док се група приближавала авиону на писти, КГБ их је ухапсио и пре него што је авион полетео.
„Када сам чуо пуцњеве, већ су ме зграбили. Окренуо сам се и видео Димшицево лице обливено крвљу“, рекао је Јосиф Менделевич.
Свих 16 завереника је ухапшено и убрзо осуђено. Суђење је трајало од 12. до 24. децембра 1970. године. Били су оптужени за „велеиздају“, „покушај крађе совјетске имовине велике вредности“ и „антисовјетску агитацију и пропаганду“, с обзиром да је тужилац тврдио да покушај отмице авиона баца сенку на имиџ СССР-а у свету.
Пресуда је била строга: већина чланова групе осуђена је на више година затвора, док је Марка Димшица и Едуарда Кузњецова, вође групе, очекивало стрељање.
Суђење и строге казне изазвали су реакцију света. Људи из различитих земаља протестовали су против пресуда, а државни лидери су од совјетских власти тражили помиловање.
Протесте је, можда, изазвало држање оптужених пред судом. „Вероватно по први пут у совјетској историји људи нису тражили опроштај, него су остали при свом ставу и отворено рекли да су желели да напусте земљу“, рекао је Едуард Кузњецов. „Били смо приморани на тај чин. Они који су нас на то приморали су они који сносе кривицу.“
После суђења на Западу је превладао однос јавности према осуђеницима као према жртвама ригидног совјетског поретка. „На суду се заправо није судило шачици оптужених, него десетинама хиљада совјетских Јевреја који су храбро тражили право да емигрирају у Израел“, објавио је The Times.
Попуштајући под све већим притиском, совјетске власти су ублажиле већину казни, а што је најважније, замениле смртне казне са 15 година затвора. Димшиц и Кузњецов су ослобођени у размени шпијуна између САД и СССР-а 1979. године. Остали чланови групе су ослобођени након одслужења казни.
У то време је, међутим, такозвано јеврејско питање постало важан аспект америчко-совјетских односа.
План отмице авиона, суђење које је уследило и међународна реакција коју је оно изазвало обележили су тектонске промене у унутрашњој совјетској политици. Током годину дана после суђења совјетским Јеврејима је издато више излазних виза него у претходних 10 година, а наредне године три пута више, односно 32.000 дозвола за напуштање земље.
Када се Совјетски Савез распао 1991. године, десетине хиљада Јевреја су емигрирали у Израел. До данашњих дана потомци емиграната из постсовјетских земаља чине велики део становништва Израела.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
