Како су немачки ратни заробљеници живели и умирали у СССР-у

Владимир Гребнев/TASS
Преко четири милиона Немаца је заробљено и после Другог светског рата осуђено на живот у совјетским радним логорима. Нису сви успели да нађу пут до куће.

„Ако преживим, имаћу прилику да сазнам ко су то бољшевици. Можда је комунизам заиста идеалан излаз за људе. Најзад, и ми грешимо у многим стварима“, размишљао је Хелмут Бон када су га совјетски војници заробили негде у Псковској области у фебруару 1944. године. Бон је време од 1944. до 1947. провео у СССР-у као ратни заробљеник и касније то искуство описао у књизи под називом „На капији живота“. Међутим, нису сви Немци интернирани у СССР-у доживели да напишу књиге.

„Заменски елемент“

„Ратне заробљенике СССР је третирао не само као радну снагу, него и као ресурс који се може користити у економији земље за време рата и, што је још важније, у послератном периоду“, пише историчар Владимир Всеволодов. Колико год нехумано звучало, совјетске власти су у немачким заробљеницима виделе начин да компензују губитке у совјетској популацији.

Стаљин је на Техеранској конференцији 1943. године изнео број затвореника који је „потребан“ СССР-у. Он је тврдио да је Совјетском Савезу потребан „заменски елемент“, око четири милиона немачких грађана који ће обновити уништене совјетске градове и покренути индустрију. Овај број, наводи историчарка Јелена Шмарајева, заснован је на приближном броју совјетских војника који су убијени и нестали до времена одржавања Техеранске конференције, што је такође било око четири милиона.

Техеранска конференција, 7. децембар 1943.

До 1944. године Совјети су осмислили радни програм за немачке ратне заробљенике. „Повлачење неколико хиљада радних јединица из немачке националне економије сваке године мора неизбежно ослабити њихову економију и војну моћ“, написао је министар спољних послова СССР-а Вјачеслав Молотов Стаљину. И заиста, током рата је преко три милиона совјетских грађана одведено у Немачку у радне логоре, па је СССР хтео да компензује те губитке, као и губитак десетина милиона људи током рата.

Главна управа за питања ратних заробљеника и интернираних особа основана је у СССР-у чак и пре почетка рата. 1941. године у СССР-у је било осам радних логора ратних заробљеника, али број заробљеника се лагано увећао, за око десет хиљада 1941. и 1942. године. Међутим, после Стаљинградске битке и совјетског напредовања у региону реке Дон, број заробљеника је брзо почео да расте: преко 200 хиљада 1943. и још преко 800 хиљада до краја рата. 

август 1941.

Формално, ово је био пут који су прелазили немачки заробљеници: са места заробљавања одвођени су у сабирне центре на линији фронта, а затим транспортовани у логоре у унутрашњости. Међутим, у реалности, за време рата већина заробљеника остајала је у сабирним центрима које су често чиниле само колибе и земунице. „Пре доласка у логор дневно смо добијали око литар течне супе и триста грама старог хлеба. У данима када нам је наређено да цепамо дрва за руске пољске кухиње, добијали смо и врућ чај за вечеру. Нас око десетак заробљеника били смо држани под кључем у штали за козе, док нас је надгледала поручница Црвене армије“, написао је Хелмут Бон.

Заробљени Немци у околини Москве, децембар 1941.

После рата

1946. године у СССР-у је било 240 радних логора за ратне заробљенике различитих националности у којима је било смештено око милион заробљеника. Међутим, то није било довољно да се достигне жељена цифра од четири милиона заробљеника, па је СССР почео да интернира заробљенике из иностранства.

1944. године, након што је Црвена армија ушла на територију Румуније, Југославије, Мађарске, Бугарске и Чехословачке, совјетско Министарство рата је објавило наређење „да се мобилишу и интернирају сви Немци на територији ових земаља, мушкарци од 17 до 45 година старости, жене од 18 до 30 година, без обзира на држављанство.“ Историчар Павел Пољан пише да је преко 112 хиљада људи интернирано из ових земаља за радне логоре у СССР-у. Мобилисани су могли да понесу до 200 килограма личне имовине са собом.

После рата, пише Јелена Шмарајева, 3,8 милиона немачких ратних заробљеника интернирано је у СССР-у. Око 2,4 милиона су били војници и официри који су се налазили у логорима за ратне заробљенике, док су преостали углавном били етнички Немци интернирани у европским земљама који су прикључени „радним батаљонима“. Шта су они радили? 

Скоро 60.000 војника Вермахта је марширало кроз совјетску престоницу у такозваној „Паради побеђених“, 17. јул 1944.

Ратни заробљеници су обнављали фабрике, градили бране, железничке пруге, луке итд. Такође су градили и обнављали куће, укључујући стамбене објекте за запослене у Министарству унутрашњих послова. На пример, немачки заробљеници су подигли стадион „Динамо“ у Москви. Такође су радили у фабрици стакла у Литкарину, предграђу Москве. Зграда архиве у Красногорску у Московској области подигнута је на основу пројекта Паула Шпигела, немачког архитекте.

Квалификованим стручњацима као што је Шпигел Совјети су наменили компликоване задатке. Историчар Штефан Карнер пише да је 1946. године преко 1.600 високообразованих стручњака распоређено у различите гране совјетске индустрије: „Петсто седамдесет инжењера, 260 грађевинаца и архитеката, око 220 електро-инжењера, преко 110 доктора физичких, математичких и техничких наука.“ Ови људи су имали боље услове од оних у логорима или „радним батаљонима“. Живели су у градовима, у близини индустријских постројења или институција у којима су радили и добијали плате и то половину плате у немачким маркама. Међутим, сваки стручњак је поново могао да заврши у логору ако његов рад не би задовољио надлежне.

Јелке у логору немачких ратних заробљеника

Обични немачки радници и бивши војници који су радили на градилиштима и другим местима такође су примали плате како би могли да се издржавају у Совјетском Савезу. На пример, бивши редови су добијали седам рубаља месечно, бивши старији официри од 10 до 30 рубаља. Ово су биле мајушне цифре, јер је литар млека коштао две рубље, док је пар добрих ципела био преко 150 рубаља, па су обични ратни заробљеници, који нису имали никакве посебне вештине, стварно морали да нађу начин да преживе.   

Зубарски преглед у логору за немачке ратне заробљенике №165.

Услови рада у логорима били су, наравно, лоши. „У почетку смо током једне смене морали да напунимо два вагона дрветом, а онда је норма повећана на три вагона. Били смо принуђени да радимо шеснаест сати дневно, такође недељом и празницима. Враћали смо се у логор у девет или десет сати увече, а често и у поноћ. Добили бисмо водњикаву супу и заспали, а наредног дана у пет сати ујутро смо поново ишли на рад“, рекао је Рајнхолд Браун, немачки ратни заробљеник, наводи Јелена Шмарајева.

„Проблем празног стомака је био изнад свега“, записао је официр Хајнрих Ајхенберг. „Душа и тело су се продавали за тањир супе или парче хлеба. Глад је кварила људе, морално их уништавала и претварала у животиње. Крађа хране од сопствених другова била је уобичајена појава.“

Заробљени Немци коришћени су у сечи дрва, изградњи путева и пруга у удаљеним и тешко приступачним крајевима, као и при ископавању руда, на пример, уранијума, угља, гвожђа, посебно у рудницима у басену реке Дон.

Стопа смртности је била висока међу Немцима у радним логорима. Према совјетској статистици, од 1945. до 1956. године преко 580.000 људи умрло је у затворским логорима, од чега су 356.000 били Немци. Скоро 70% смрти догодио се током зиме 1945-1946. Ради поређења, историчар Виктор Земсков наводи да је око 1,8 милиона совјетских грађана умрло у немачком заробљеништву током ратних година.  

Повратак кући

Повратак заробљеника у Немачку, 1955.

Званична совјетска статистика од 1956. године наводи да је два милиона немачких заробљеника враћено у домовину после Другог светског рата. Међутим, када се ради о овако великим бројевима, званична статистика није сигуран извор података. Други извори наводе да је скоро 680.000 заробљеника ослобођено за време рата, али бројке обухватају и заробљенике из Румуније, Словачке, Мађарске итд. Совјетска статистика наводи да је 356.678 заробљеника умрло у совјетским логорима, док је око 37.000 њих осуђено за ратне злочине.

Заправо, повратак заробљеника у домовину почео је већ у јуну 1945. године, када је првих 225.000 „болесних и слабих“ послато кућама, од чега 195.000 Немаца. Није им било дозвољено да носе новац са собом, пише Јелена Шмарајева, па су се трудили да пре поласка од новца који су сачували купе слаткише и дуван, било шта што би могли да користе за размену на путу кући. Вилхелм Лоце, који се вратио у Немачку 1949. године, са собом је понео скоро 6 килограма кекса и слаткиша, 2.355 цигарета и 600 грама дувана.

Услови транспорта били су слични као у логору, опроштај од совјетског репресивног система. Понекад повратници нису добијали воду ни храну данима док су возовима путовали из унутрашњости Русије. Немачки заробљеници најпре су стизали у совјетски логор у Франкфурту (на Одри), где би провели 2-3 дана пре пребацивања на њихове локације. 1947. године 70% затвореника у овом логору били су болесни.

Повратак немачких ратних заробљеника из СССР-а званично је окончан 5. маја 1950. године. Агенција ТАСС је објавила да су 1.939.063 немачка заробљеника враћена кући од 1945. године. Међутим, у реалности, у СССР-у је остало још немачких заробљеника, негде између 10 и 20 хиљада њих, који су напустили земљу у периоду од 1950. до 1956. „Ову зграду су саградили немачки ратни заробљеници“ – и даље говоре Руси са поштовањем о зградама из 50-их година, од којих су неке стварно подигли Немци. Чак и у заробљеништву немачки радници су обављали добар посао.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“