Како је белгијски револвер Nagant постао симбол руске револуције 1917.

Револвер система Наган (узорак из 1895.) на изложби „Александар III. Миротворац“ у Државном историјском музеју у Москви.

Револвер система Наган (узорак из 1895.) на изложби „Александар III. Миротворац“ у Државном историјском музеју у Москви.

Сергеј Пјатаков/Sputnik
Власт у царској Русији је изабрала овај пиштољ за своју армију јер је он могао убити коња са дистанце од 50 корака.

На почетку револуције 1917. године руски војници и официри су поседовали скоро милион револвера „Наган“. Ово оружје је постало симбол епохе и неодвојиви атрибут сваког филма у коме се приказују догађаји из тога доба.

Али како се догодило да белгијски револвер постане масовно оружје у руској војсци?

Носиоци Георгијевског крста са „Наганом“, 1915.

Какво је морало бити ново лично наоружање у руској армији?

„У то доба су револвери били најпоузданије и најефикасније оружје. Тако је пиштољ изабран као основно оружје наших војника и официра“, рекао је за портал Russia Beyond Игор Коротченко, главни уредник часописа „Национальная оборона“.

Још крајем 19. века су постављени строги стандарди за нови војни револвер. Он је морао да буде веома пробојан и уједно прецизан, и да користи исту муницију и исте жљебове у цеви као „тролинијска“ пушка Мосина која је у то време уведена у експлоатацију.

„Поред тога, оружје кратке цеви је морало да буде лако, једноставно и поуздано, и да процес производње у фабрици не буде компликован. Тражило се такође да то оружје убија коња са дистанце од 50 корака“, испричао је Коротченко.

Нови пиштољ није смео да има механизам за полуаутоматску паљбу, што у наше време звучи прилично чудно. Експерт је овако објаснио тај захтев:

„Још један веома важан фактор у оно време је била потрошња муниције. Било је потребно оружје којим војник неће испуцати сву муницију за пет минута јер је допремање муниције и оружја на фронт трајало и по неколико недеља“, каже Коротченко.

По његовим речима, највиши генерали царске армије плашили су се велике потрошње муниције. Због тога је био потребан пиштољ на коме би војник сваки пут морао да затегне окидач пре него што опали. Таква околност је приморавала војника да пажљиво рукује оружјем. Тако је он гађао прецизније и штедео више муниције коју је заиста било тешко допремити на фронт у тадашњим историјским околностима.

Зашто баш револвер „Nagant“?

Припадници Црвене гарде железничког округа.

Коротченко је објаснио да крајем 19. века у Русији није прављено оружје кратке цеви и зато је војни врх морао да тражи варијанте у иностранству.

Тада су постојала два модела која су могла конкурисати за звање главног пиштоља у Русији током наредних деценија. Оба модела су направљена у Белгији. Један је био пиштољ Леона Наганта, а други Анрија Пипера.

Нагантов пиштољ је победио на конкурсу, и то из више разлога.

Пре свега, он је био добро познат у руском министарству одбране.

Друго, Нагантов револвер није имао могућност брзе паљбе и био је много поузданији од конкуренције.

И треће, „Наган“ је имао прилично једноставну и поуздану конструкцију. Лако се могао прилагодити за производњу у фабрикама царске Русије, а то је такође важан фактор

Руска армија је преузела две верзије „Нагана“, једну за официре и другу за обичне војнике. Први модел је био полуаутоматски, а на другом је морао да се навуче окидач пре сваког пуцња.

Зашто се „Наган“ свидео људима?

Глумац Анатолиј Кузњецов у улози Сухова у филму „Бело сунце пустиње“ (режисер Владимир Мотиљ).

Наган је имао многе предности и био је одлично оружје за своје доба. Није се заглављивао и увек је било лако повући обарач и још једном опалити.

Али основне предности пиштоља су биле његова прецизност, удобна дршка и поузданост, јер је одлично функционисао и после пада у блато или у песак.

То је посебно долазило до изражаја у борби прса у прса, када је непријатељ могао да се појави са сваке стране.

Озбиљни недостаци револвера су били споро пуњење и значајно напрезање шаке приликом паљбе са затварачем који се аутоматски блокира.

Експерт сугерише да се приликом одређивања предности и недостатака оружја других епоха узима у обзир историјски период и тадашње представе о оружју које је потребно оружаним структурама.

„Решења која нама данас изгледају парадоксално и чудно, на пример затезање окидача пре сваког пуцња, изгледала су сасвим нормално пре 150 година. Свака набавка оружја је својеврсни пресек стања одређене епохе. Можда ће наши потомци кроз 100 година исто тако доживљавати ракете и тенкове које ми данас набављамо за армију и мислиће: ’Зашто им је то требало, кад та оруђа имају толико недостатака који су нама очигледни?’“, рекао је он.

Људи у војном врху увек знају свој посао. Ако су они у своје време сматрали да треба поступити на одређени начин, а не другачије, онда значи да је управо тако и било.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“