Шта се у Русији слави четвртог новембра?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Meђу главним и омиљеним националним празницима који се званично славе нерадно у целој земљи, налази се и најмлађи - Дан народног јединства. Он пада четвртог новембра и власти му врло често додају још један дан, понекад чак преносећи нерадне дане. Тако да усред сивог и хладног новембра Руси могу да предахну, отпутују у топлије крајеве или се просто угодно ушушкају испод покривача код куће.

Званично Дан народног јединства уведен је 2005. године. Датум сеже дубоко у прошлост или тачније почетак 17. века када се руски народ ујединио како би спасао земљу од стране окупације. Али, кренимо редом.

Самозванац Лажни Димитрије

Цар Иван Грозни умро је 1584. године оставивши као јединог наследника болесног Фјодора Ивановича који није имао деце, После његове смрти угасила се династија Рјуриковича која је владала Русијом од деветог века.

Руска властела, бољари, изабрали су новог цара, Бориса Годунова. Он је био брат супруге покојног Фјодора Ивановича, врло утицајан за време његове владавине. Неколико година после устоличења Годунова, са пољском војском у Русији се појавио човек који се прогласио правим наследником Ивана Грозног, царевићем Дмитријем. Грозни је заиста имао сина Дмитрија, али је он настрадао као дете у неразјашњеним околностима.

У народу се говорило да је Димитрије убијен по наредби Годунова који је рачунао да ће на тај начин имати неограничену власт. Ову верзију је користио у свом интересу и самозванац. Касније ју је ширила и масовна култура, између осталих песник Александар Пушкин у својој трагедији „Борис Годунов“ на основу које је настала истоимена опера композитора Модеста Мусоргског.

Лажни Дмитрије, а под тим именом ће и ући у историју, признат је за наследника руског престола у Речи Посполити. Он је са Пољацима направио договор према коме ће уколико подрже његове претензије на трон и крену са њим са војском добити део руских западних земаља.

Искушења Смутног времена у Русији

Почетком седамнаестог века догодио се један од најтурболентнијих периода руске историје познат као смутно време. После смрти Годунова бољари у Русији нису могли да поделе власт. Тако је 1605. године Лажни Дмитрије са Пољацима успео да уђе у Москву и заузме Кремљ. Успео је и да направи раскошно венчање са Пољакињом племићког порекла Марином Мнишек и крунише је као руску царицу.

После извесног времена бољари су ипак подигли устанак и Лажни Дмитрије је неславно убијен. Цар је постао бољар Василије Шујски.

Међутим, појавио се још један самозванац Лажни Дмитрије Други, поново објавивши о чудесном спасењу. „Признала“ га је чак и Марина Мнишек, а Пољаци су окупили за самозванца велику војску која је почела да заузима, један по један, руске градове. Нови Лажни Дмитрије организовао је 1608. године себи резиденцију недалеко од Москве у Тушину (отуд „тушински лопов“, како је био прозван у народу). Главни град још није заузео, али је под својом влашћу имао велику територију. Треба рећи да су многи Руси прелазили на страну Дмитрија и веровали да је он син Грозног.

Василије Шујски је са Швеђанима склопио споразум о помоћи, а незадовољни пољски краљ Сигисмунд Трећи отворено објавио Шујском рат. Лажни Дмитрије је играо прикривену игру, желећи да привуче на своју страну Татаре и Турке, док су се његове присталице враћале у службу директно пољском краљу. На крају 1610. године самозванац је убијен, а Пољаци су у међувремену заузели Москву и Кремљ, дакле преузели власт у земљи. Шујски је послат у манастир, а савет бољара, Семибојаршчина, званично постављен да врши власт.
Бољари су потписали споразум са Пољацима, признавши за руског цара Владислава Ваза, сина пољског краља Сигисмунда Трећег.

Национални јунаци Мињин и Пожарски

У време Руско-пољског рата Руси су први пут формирали народни покрет отпора, како би у одсуству власти ослободили земљу од страних завојевача. Први поход на Москву предузели су 1611. године, међутим, безуспешно, будући да су народни добровољачки одреди брутално разбијени и изгубили велики број људи.

Други поход догодио се 1612. године, а предводили су га кнез Димитрије Пожарски и трговац Кузма Мињин. Бронзани споменик овим јунацима налази се данас на Црвеном тргу у Москви. Нижегородски старешина Мињин уживао је углед и сакупљао људе, а Пожарски руководио војним сегментом. Први пут у руској историји народ се тукао практично раме уз раме са племством, а против спољне претње.

Пошто је одбила неколико напада пољских одреда, народна војска је дошла до Москве и опколила Китај город и Кремљ. Током дуге опсаде многи Пољаци су умрли од глади или се предали. Руси су пустили из Кремља и поштедели велики број окупатора под опсадом. 

Неопходност новог празника

После периода Смутног времена 1613. године на власт је дошла династија Романов. Други цар из династије Романов Алексеј Михајлович 1649. године наложио је да се 22. октобра прославља Празник иконе Богородице Казанске у знак сећања на избављење Москве и Русије од Пољака 1612. године. Према Грегоријанском календару тај датум пада управо 4. новембра, када је и одлучено да се слави Дан народног јединства.

За обележавање Дана народног јединства управо у новембру постоји још један разлог. У СССР-у се од 1918. до 1991. године 7. новембра славила годишњица револуције 1917. године (избила 25. октобра по старом календару). Људи у целој земљи навикли су на празник (и слободан дан) у новембру. После пада Совјетског Савеза одлучено је да се празник и слободан дан укину, а у новој земљи уведен је нови празник који више није био совјетски него руски.

„(Нови празник) установљен је из неколико сасвим разумљивих разлога. Као прво, у земљи у којој се говори 160 језика и у којој живе десетине народа који исповедају све светске религије једино идеја јединства постаје неопходна ради мирног суживота и државног развоја“, пише бивши министар културе Русије Миахаил Швидкој. „Осим тога стварање нове руске, а не совјетске нације захтевало је и нове симболе. Требало је пронаћи неки догађај, у непосредној близини 7. новембра како би се установио празник који би био у стању да се носи са совјетском традицијом“.

У Русији уосталом није било ни једног празника везано за догађаје пре Револуције. Тај дан постао је дан руског национализма у својој суштини, рекао је један од идеолога празника Владислав Сурков.