5 тајних оружја руских царева

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

„Пуковник Бауман је показао цртеж огромног мерзера који треба да буде изливен од 150 тона метала у Марселисовој ливници у Тули“, записао је 1658. године Андреј Роде, секретар данске амбасаде у Великој московској кнежевини. „Граната за овај мерзер, која је требало да буде изливена од неких 6 тона гвожђа, била је тако висока да је од земље досезала до браде прилично високог човека. 80 килограма барута било је потребно да би тај мерзер опалио.“ Тежина овог оружја и гранате су импресивни. Али, да ли је уопште било могуће направити такав мерзер и такву гранату?

„Кладим се да овај пројекат није отишао даље од нацрта“, каже Георгиј Кижло, аутор војног подкаста. „То је уобичајена појава у производњи тешке артиљерије. Најважније је показати шефовима да 'у свету не постоји ништа слично'. Шефови су задовољни и не постављају питања. Дају новац за пројекат, а пројекат покаже да ништа слично не постоји зато што ништа слично никоме није потребно. Али, побогу, измислили смо гранату која је висока до браде, непријатељ ће се трести од страха на саму помисао о њој!“

Заиста, џиновски мерзер пуковника Баумана никада није направљен. Али ова епизода из историје показује да су у 17. веку руски цареви заиста прижељкивали импресивно оружје и били спремни да финансирају његову производњу. Заправо, Руси су имали неколико „тајних“ оружја која су направили страни инжењери. У ствари, већина ране руске артиљерије била је стране производње. Представићемо вам најнеобичније и најимпозантније пројекте.

Земљани топови

Идеја за земљане топове преузета је од Фридриха Гетканда, Немца који је служио у Пољској. Један од његових помоћника, Ханс Тимсон, касније се нашао у служби пуковника Баумана у Москви и поделио је са њим Геткантове тајне. Историчар руске артиљерије Алексеј Лобин пронашао је опис изградње „земљаног топа“.

„У земљи би ископали велику цилиндричну јаму са мањом рупом (за барут) унутар ње. Зидови јаме и рупе за барут били су покривани даскама међусобно повезаним конопцима и обручима. У рупу би сипали барут и покрили је дрвеним поклопцем. Из рупе са барутом би пружили дугачак фитиљ. Гранате и камење различите величине послагано је на дрвени поклопац! Када би потпалили барут, смртоносни пројектили би узлетели, а затим попадали по широком терену.“

Земљани топови су могли да испале пројектиле укупне масе од 16 до 32 килограма и користили су се само неколико пута, јер би се приликом испаљивања оштетила и спалила дрвена унутрашњост. 

Главна цака у изградњи земљаног топа било је урадити добар прорачун, добре пропорције јаме и рупе за барут. Ханс Тимсон је реконструисао Геткантове топове и представио их на војној вежби у Ваганкову код Москве 1672. године.

Једини случај када су земљани топови стварно коришћени у борби било је за време опсаде Соловецког манастира (који су бранили староверци) 1674-1676. Главни разлог је лежао у томе што се Соловецки манастир налази на удаљеном острву, па је било скоро немогуће тамо пребацити тешке бронзане топове. Зато је било боље направити земљане топове на лицу места. Направљено је шест земљаних топова који су испаљивали завежљаје гвоздених ексера и  запаљиве пројектиле. Међутим, до краја 17. века тајна одговарајућих димензија за земљани топ је изгубљена.                 

Дрвене ракете

За време опсаде града Чигирина 1674. године, пише Алексеј Лобин, извори описују прототип ракете, правог запаљивог пројектила, који је конструисао непознати страни мајор у руској служби.

„Дебла дуга шест метара су издубљена и напуњена барутом у различитим односима. Ова дебла је требало да буду избачена ван градских зидина. Непријатељ не би могао брзо да угаси ватру коју би дебла изазвала због дима око њих који би отежавао прилаз. Два дебла су направљена и донета до ровова, а биће их још.“

Питање је како су ове „ракете“ избациване преко зидова – вероватно помоћу неке врсте катапулта?

Опсадни торњеви са топовима

1552. године Иван Грозни је се 150 хиљада војника стигао до Казања, престонице Казањског каната, муслиманске феудалне државе. Зидине Казањске тврђаве биле су направљене од дрвета и камена и широке до десет метара са четири масивне куле на капијама, а притом окружене широким шанчевима. Тврђаву је било немогуће освојити без тешке артиљерије. Било је потребно три месеца да се око 150 топова пребаци из Москве до Казања и седам дана да се артиљерија склопи. После неколико недеља тешке паљбе, тврђава је и даље била нетакнута и бранитељи су наставили да испаљују пројектиле и стреле преко зидина.

Цар Иван је на располагању имао италијанске и немачке инжењере артиљерије који су направили торњеве са топовима. За њихову изградњу користили су дрво из оближњих шума. Били су то торњеви на три нивоа са отворима за топове на сваком нивоу, што је омогућавало да се објекти иза зидина тврђаве гађају „као са неба“, према летопису „Казањска прича“. Торњеви су били постављени на точкове или на дебла и полако су се котрљали приближавајући се зидинама, све док нису пришли на само шест метара од шанаца око тврђаве.

Ова техничка новина, направљена „онако како су то Италијани некада радили“, пише летопис, допринела је освајању Казања. Опсада је трајала 32 дана и завршила се када су италијански инжењери разнели градске зидине.

Гуљај-город („покретни град“)

Вагенбург, правоугаоник формиран од теглећих кола или кочија на отвореном пољу за време битке, био је популарни тип покретног утврђења у Европи још од почетка 15. века. Али Руси су осмислили сопствену верзију и назвали је „гуљај-город“ (покретни или ходајући град).

Гуљај-город је био направљен од храстових дасака у облику тешких штитова. Плоче су се брзо пребацивале на место битке у специјалној колони теглећих кола. На лицу места штитови су причвршћивани на кола или санке, у зависности од годишњег доба. Између штитова који су били повезани ланцима остављани су пролази за војнике, што је омогућавало пешадији да пролази, притом блокирајући пролаз непријатељској коњици. Штитови су имали отворе за пушке и топове малог калибра.

Ова покретна утврђења први пут су коришћена да заштите положаје артиљерије у 16. веку, а касније за заштиту пешадије од стрела и татарске коњице. Хајнрих Штаден, немачки плаћеник, записао је о нападу кримског хана 1572. године да би, да Руси нису имали гуљај-город, кримски хан успео да их победи.

У случају велике битке на отвореном пољу против татарских номада на југу Русије, гуљај-город је могао да се склопи у дугачак зид! „Ова ходајућа или покретна тврђава тако је направљена да се (у случају потребе) може спојити у дужину од једне, две, три, четири, пет, шест, па чак и седам миља“, записао је енглески дипломата Џајлс Флечер у свом делу „О руској држави“ из 1591. године.

„Сорока“ (Сврака) – прототип бацача ракета „Каћуша“

Прототип за чувени руски вишецевни бацач ракета из Другог светског рата „Каћуша“ заправо је, колико год необично звучало, израдио Андреј Чохов, велики руски војни инжењер 16-17. века, који је направио цар-топ.

У другој половини 16. века Чохов је изумео вишецевно оруђе које је испаљивало пушчане метке. Звало се „сорока“ (сврака), вероватно због високог звука који је производило и брзине паљбе. Коришћено је против непријатељске коњице. Након што би тешка артиљерија направила отворе у зидинама непријатељске тврђаве, сороке су постављане испред ових отвора како би мецима засуле бранитеље при напуштању тврђаве.

Наравно, сороке су коришћене и при одбрани града од непријатељске коњице. За време владавине Михаила Фјодоровича, првог цара из династије Романов, десетак централних руских градова имало је по неколико сорока у свом арсеналу.

1588. године Андреј Чохов је направио сороку са 100 цеви. Била је тешка 5.283 килограма, а изливена је уједно „помоћу 35 главних канала“, према опису из 1641. године. Сорока са стотину цеви испаљивала је мала топовска зрна, величине гушчјег јајета (око 200 грама). Крајем 16. века ово најнеобичније артиљеријско оруђе налазило се на обали реке Москве у близини Москворецког моста, у случају да Кримски Татари поново нападну престоницу. Нажалост, 100-цевна сорока је вероватно претопљена за време владавине Петра Великог.