Најпознатији партизани у историји Русије

Александр Смирнов; Джордж Доу/Государственный Эрмитаж; Public domain
Победама над Наполеоном и Хитлером они су допринели исто колико и редовна војска.

Василиса Кожина

Василиса Кожина

„Она је била жена јуначког раста и огромне физичке снаге. Лепог лика, а храброг и одлучног карактера...“ – овако су савременици описивали једну од најпознатијих јунакиња Отаџбинског рата 1812. године Василису Кожину. 

35-годишња Василиса, мајка петоро деце, са ужасима рата се први пут срела средином августа, када је француска војска похарала њено родно село у Смоленској губернији, притом убивши њеног мужа, сеоског старешину Максима Кожина.

Французи су се вратили девет дана касније, баш у време помена. Василиса, коју су становници села изабрали за новог старешину, дочекала их је љубазно и гостољубиво, позивајући их за трпезу у кући. Али, када су војници мало више попили, наредила је да се закључају врата и прозори и да се непријатељ жив спали.

Партизански одред који је Кожина организовала и предводила пратио је Велику армију немилосрдно се обрачунавајући са заосталим војницима и пљачкашима. Док су њени борци секире убрзо заменили сабљама, пикетима и пушкама, Василиса је наставила да се бори вилама које су „деловале са таквом силином да је од једног ударца коњ падао мртав“. 

Једном приликом, док је Кожина спроводила заробљене Французе, један од њих је почео отворено да изражава незадовољство тиме што их води жена. С обзиром да јогунасти војник никако није хтео да се смири, Василиса му је косом одсекла главу, рекавши: „Свима вама, лоповима, псима, десиће се то исто, ако се дрзнете да се померите! Ја сам таквим неваљалцима већ скинула 27 глава! Марш у град!“ 

После Отаџбинског рата Василиси Кожиној се губи траг. Према највероватнијој верзији, вратила се у родно село, где је умрла око 1840. године.

Денис Давидов

Денис Давидов

Напад Наполеонове армије на Русију потпуковник Денис Давидов је дочекао на дужности команданта 1. батаљона Ахтирског хусарског пука. У августу 1812. године он се обратио команданту 2. Западне армије Петру Багатриону са предлогом да примени партизанско ратовање у позадини француске војске и ускоро добио одобрење.

Давидов није био ни први ни једини командант партизанског „летећег одреда“ у Отаџбинском рату 1812. године. Међутим, управо захваљујући њену партизанско ратовање је добило на популарности, а искуство ове врсте борбе је брижљиво документовано и проучено.

Док је Василиса Кожина била представница спонтаног народног партизанског покрета, Денис Давидов је припадао такозваним војничким партизанима. У први напад повео је педесет хусара и осамдесет козака из редовних јединица. Касније је његов одред бројао неких 300 сабљи.

С обзиром да су обични сељаци често мешали хусарске униформе са француским и мислили да су Давидове снаге непријатељске, одлучио је да потпуно промени свој изглед. Носио је козачки кафтан и пустио браду.

Средином септембра, када се Наполеонова војска припремала да уђе у Москву, Давидов је извео неочекивани напад и у позадини у рејону села Царево-Зајмишче поразио велики одред француских фуражира. „У страху су велике очи, а страх је неодвојив од нереда. Чим смо се појавили, све се распало. Неке смо заробили не само без оружја, него и без одеће, а неке смо извлачили из шупа; само једна група од тридесетак људи је решила да се брани, али је била разбијена и поражена. У овом нападу смо заробили сто деветнаест редова, два официра, десет теретних кола са намирницама и једна са муницијом“, записао је он у свом „Дневнику партизанског деловања“.  

7. новембра одред Дениса Давидова је заједно са другим „летећим одредима“ у бици код села Љахово поразио бригаду генерала Жан-Пјер Ожера. Сам војсковођа је заробљен заједно са хиљаду и по својих војника. „Ова победа је тим значајнија што је први пут током ове кампање непријатељски корпус пред нама положио оружје“, прокоментарисао је овај успех главнокомандујући руске армије генерал-фледмаршал Михаил Кутузов. 

Након преласка границе Руске Империје у јануару 1813. године, када је почео поход руске армије у иностранству, није више било смелих коњичких напада Давидова на непријатељску позадину. Он је више деловао заједно са основним снагама, као њихова претходница.

После рата против Наполеона Денис Васиљевич Давидов је у војсци провео још око двадесет година. Осим армије, веома је волео поезију и у историји је запамћен као „песник-партизан“.

Константин Чехович

Константин Чехович

Тачно у 8 сати увече 13. новембра 1943. године у згради биоскопа града Порхова Псковске области одјекнула је моћна експлозија у којој је погинуло преко 700 војника Вермахта, 40 официра и два генерала. Организатор и извођач ове велике диверзије био је администратор биоскопа и активни борац 7. Лењинградске партизанске бригаде Константин Чехович.

На самом почетку рата командант вода војне инжењерије Константин Александрович Чехович послат је у околину Лењинграда са задатком обављања диверзивних акција. Ту су га заробили Немци, али је две недеље касније успео да побегне. Тада се Чехович прикључио партизанима.

Команда 7. Лењинградске партизанске бригаде га је, желећи да у потпуности искористи професионалне вештине Чеховича, послала у град Порхов, где је требало да изведе велику диверзију.

Две године је Константин Александрович уложио у то да се у граду одомаћи и стекне поверење Немаца. Основао је породицу и радио као часовничар, а затим и као електричар у локалној електрани. Затим се запослио у биоскопу као механичар, па напредовао до функције администратора. 

Управо биоскоп у Порхову команда је изабрала као главну мета диверзије. Наиме, док су се у приземљу биоскопа окупљали немачки војници и гледали филмове, на првом спрату се налазило одељење њихове Службе безбедности.

Користећи џепове и малу торбицу за ручак, Чехович је у биоскоп постепено пренео 65 килограма ТНТ-а и смишљено га распоредио по опсегу зграде, поставивши сатни механизам. Велику помоћ у томе му је пружила сестра његове супруге Јевгенија Михајлова, која је у згради радила као чистачица.

Диверзант је све тачно израчунао. У планирано време дошло је до експлозије и зграда биоскопа се срушила као кула од карата, затрпавши под рушевинама немачке војнике окупљене на последњој биоскопској представи у животу. У то време Константин Александрович и његова породица су већ напустили град.

За извршење овог задатка Чехович је предложен за Хероја Совјетског Савеза, али ово звање није добио. Разлог је било његово двонедељно немачко заробљеништво. Тек 2013. године у Порхову је откривена меморијална плоча у његову част.

Сидор Ковпак

Сидор Ковпак у Москви 1945.

Када је немачка армија продрла у Совјетски Савез, Сидор Артемјевич Ковпак је већ имао педесет четири године. Последњи пут је држао оружје у рукама још у време Грађанског рата, а након тога је углавном радио цивилне послове. То га није спречило да током Другог светског рата постане један од најефикаснијих совјетских партизанских командира и главних организатора партизанског покрета у Украјини.

У септембру 1941. године Ковпак се нашао на челу малог партизанског одреда од десетак људи који се скривао у Спадшчанској шуми у близини града Путивљ на североистоку Украјине. „Наша прва земуница била је саграђена у таквом честару да ако би се човек од ње удаљио десетак корака више не би могао да је нађе. Ако седиш мирно, никаква немачка потрага те неће пронаћи у том брлогу. Али ми нисмо били дошли у шуму како бисмо се скривали од Немаца, него како бисмо их уништавали, како им не бисмо давали ни тренутка мира, како им не бисмо дозволили да газдују у нашем рејону. Ми смо ту били газде и требало је да останемо газде“, записао је он у својим мемоарима „Од Путивља до Карпата“. 

За шест месеци Ковпаков Путивљски одред нарастао је у Сумску партизанску јединицу од 500 бораца. Партизани су под његовим руководством дрско нападали позадинске немачке и мађарске снаге, притом успевајући да се извуку из најкомпликованијих замки које су им постављале казнене јединице непријатеља.

На лето 1943. године Ковпакова јединица је добила задатак да изведе масовни напад на територију западне Украјине, познат као „Карпатски продор“. За три месеца партизани су прешли 2.000 километара у непријатељској позадини, поразивши 17 немачких гарнизона, уништивши 19 транспортних ешалона, 51 магацин и 52 моста, и саботирајући низ електрана и нафтних постројења.

„Наше појављивање на прилазу Дњестру за Немце је било толико неочекивано да су помислили да се ради о десанту који се спустио падобраном. По путевима су у возилима патролирали одреди жандармерије. Један такав одред нас је напао код града Скалата. Ту смо се улогорили на ивици шуме. Проценивши да се ради о малом одреду совјетских десантних снага, немачки жандарми су се распоредили у линију и кренули у 'психички' напад на партизанску јединицу од око две хиљаде бораца. Пустили смо их да нам приђу на такво одстојање да смо могли да се забавимо гледајући како се брзо променио израз на њиховим лицима када је читав крај шуме оживео и у сусрет им кренула лавина партизана. Жандарми су нестали као под налетом ветра“, присећао се Ковпак. 

Крајем 1943. године Сидор Артемјевич Ковпак је због болести био принуђен да преда команду свом заменику Петру Вершигори и да се повуче на територију под контролом Црвене армије. У част свог бившег команданта Сумска партизанска јединица је ускоро променила име у Прва украјинска партизанска дивизија двоструког Хероја Совјетског Савеза Сидора Ковпака.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“