Како су се бољшевици изборили са бојкотом одмах после Октобарске револуције

Музеj историje Лењинграда / TASS
Одмах после Октобарске револуције 1917. године многе државне институције у Русији су биле паралисане, али то је трајало веома кратко. Бољшевици су овај проблем решили без милости.

10 дана после Октобарске револуције у Петрограду званичници и службеници Министарства финансија Руске Империје окупили су се на састанку како би протествовали против преузимања власти од стране бољшевика.

„Одлучили смо да почнемо генерални штрајк и издамо резолуцију“, записао је секретар министарства финансија Сергеј Бељгард.

Сергеј Бељгард

Резолуција је гласила овако:

„Ми, запослени у Министарству финансија, објављујемо:

1) Сматрамо да је немогуће да се повинујемо наређењима оних који су преузели власт.

2) Одбијамо да са њима ступимо у званичне односе.

3) Од сада па све до успостављања власти коју признаје нација, прекидамо све наше званичне активности и одговорност за последице тога пребацујемо на оне који су преузели власт.“

Када се Вјачеслав Менжински, бољшевички вођа кога је Лењин задужио да контролише државну банку, појавио у Министарству финансија, директор Кредитне канцеларије Конрад Замен није му пружио руку, на шта је Менжински узвратио: „Не сматрам вас више директором Кредитне канцеларије.“

Борба је почела.

„Заштитите национално благо од пљачке!“

Министарство финансија није, наравно, била једина институција која се побунила против власти бољшевика. Два дана после њихове одлуке, 29. октобра, кадети неколико војних школа у Петрограду дигли су побуну против бољшевика која је брзо угушена, при чему је на стотине кадета убијено и погубљено.

Побуну кадета и штрајк службеника иницирао је Комитет за спас отаџбине и револуције, контрареволуционарна организација коју су основали чланови петроградске градске Думе у ноћи 26. октобра, док су бољшевици заузимали Зимски дворац. Комитет је бољшевике и њихову власт прогласио илегалном и дистрибуирао летке позивајући грађане да не признају нову власт. 

После неуспеха побуне кадета Комитет се у потпуности посветио пружању подршке бојкоту државних службеника. Преко 40.000 запослених и званичника учествовало је у штрајку који је почео у октобру 1917. године, укључујући 10.000 запослених у банкама, 6.000 запослених у поштама, 4.700 радника телеграфа и 3.000 службеника комерцијалних предузећа. Радници у штампаријама претили су да ће обуставити штампање бољшевичких докумената, радници у прехрамбеној индустрији у Москви одлучили су да престану да шаљу храну у Петроград.

„Техничко особље нас саботира. Сами нећемо ништа решити. Почеће глад“, рекао је Анатолиј Луначарски, познати бољшевик и заменик председника Совјета у Петрограду. Луначарски је имао снажне везе међу интелигенцијом из царског времена и схватао је да би штрајк царских службеника могао довести до фаталних последица. „Могуће је, наравно, користити терор, али зашто? Тренутно најпре морамо преузети контролу над читавим државним апаратом...“

Анатолиј Луначарски

У међувремену, без приступа трезору и државној банци бољшевици су просто били без средстава. Запослени у државној банци су објавили саопштење за грађане: 

„Драги грађани! Државна банка је затворена. Зашто? Јер нас насиље које су наметнули бољшевици државној банци онемогућава да наставимо са радом. Први потези народних комесара били су захтев за 10 милиона рубаља, а 28. октобра тражили су 25 милиона, не наводећи за шта ће се тај новац користити... Ми, запослени у државној банци, не можемо бити учесници пљачке националног наслеђа. Обуставили смо рад.

Грађани, новац државне банке је народни новац, који је настао вашим радом, знојем и крвљу. Грађани, заштитите национално благо од пљачке и нас од насиља и ми ћемо одмах почети са радом. Запослени државне банке.“

„Званичници морају напустити станове у року од три дана“

Али није државна банка била највећи проблем. Званичници министарства спољних послова саботирали су лично Лава Троцког, у то време вероватно најпознатијег бољшевика после Лењина. Троцки, који је у новој влади био народни комесар за спољне послове, присећао се првог дана у министарству.

Државна банка, Петербург

„Рекли су ми да нико није ту. Неки кнез Татишчев ми је рекао да нема запослених, да нису дошли на посао. Захтевао сам да се окупе они који су дошли и испоставило се да је огроман број ипак присутан... Објаснио сам им да је ствар око власти непромењива и да ће свако ко жели да ради са добром вољом моћи да остане у служби. Али све то је било узалуд.“

Око 600 службеника је одмах дало отказе, многи су отишли кућама, а неки су се закључали у својим канцеларијама. Бивши заменик министра спољних послова Анатолиј Нератов је покушао да напусти зграду односећи оригинале тајних споразума царске владе. У Министарству рада нови народни комесар Александар Шљапников није могао чак ни да натера службенике да упале пећи. За то време у Министарству финансија се спаљују међународна финансијска документа, што онемогућава да се утврде финансијски односи Русије са другим земљама.

Бољшевици су против штрајка применили оштре мере. 1. новембра 1917. године Петроградски револуционарни комитет је престао да плаћа оне царске службенике који су се прикључили штрајку, а 26. новембра контрареволуционари и саботери су проглашени за „државне непријатеље“.

Вјачеслав Менжински је објавио наређење које је лично саопштио службеницима Министарства финансија: „Сви запослени који не признају власт совјетских народних комесара могу се сматрати отпуштеним из службе без права на пензију. Запослени и званичници који желе да наставе рад и у потпуности се покоравају револуционарној власти треба да почну са радом у понедељак. Отпуштени службеници који користе државне станове морају их напустити у року од три дана.“

„Нови трезвени службеници“

17. новембра Менжински је на силу ушао у просторије државне банке. Сефови и канцеларије су обијени и новац преузет. То је био почетак Црвеног терора. 7. децембра основана је Сверуска ванредна комисија (ЧеКа) на челу са Феликсом Дзержинским са задатком да се бори против саботаже, а Лењин је овом органу дао „ванредна овлашћења“, односно право да стреља људе.

Готово одмах након тога Чека је открила да Синдикат запослених у државним институцијама, организација бивших царских службеника, сакупља новац за пружање финансијске помоћи штрајкачима. У том циљу је бивши министар Привремене владе узео 40 милиона рубаља из касе државне банке, што није било много, с обзиром да је државни буџет процењен на преко 2 милијарде рубаља, а пристојна плата је у то доба била око 400-500 рубаља. Новац је сакупљан и међу припадницима средње класе. Од овог новца штрајкачи су добијали плату 1-2 месеца унапред. 18. децембра Чека је пресрела телеграм од бивших министара Привремене владе којим се сви службеници позивају на саботажу широм Русије. 

Све то није могло добро да се заврши. 17. децембра Лав Троцки је објавио: „За месец дана терор ће попримити веома снажне форме, следећи пример велике француске револуције. Наше непријатеље ће очекивати гиљотина, не само затвор.“ 1918. године Црвени терор је прешао у пуно дејство. Они службеници који су одбили да се писмено обавежу да неће сарађивати са контрареволуционарним организацијама били су подвргнути репресији. 3. септембра 1918. године 512 бивших службеника, министара, професора и сл. је стрељано. До тада је бојкот државних службеника био одавно завршен. 

Лав Троцки, 1918.

Наравно, у државном апарату се појавио велики део упражњених положаја. Та места је заузео значајан део образованих Јевреја који раније нису имали прилику да добију државну службу, јер су царски закони ограничавали њихова права. Због тога је већина јеврејске популације у Русији у то доба била антимонархистички настројена. Бољшевици су, напротив, подржавали руске Јевреје. 25. јула 1918. године совјетски народни комесари су објавили декрет „О борби против антисемитизма и погрома Јевреја“ и Јевреји су позвани у службу нове државе и Црвене армије. 

Семјон Диманштајн, совјетски званичник задужен за јеврејске заједнице у Народном комесаријату за националности, забележио је: „Чињеница да се због рата велики број јеврејских интелектуалаца нашао у руским градовима значајно је користила револуцији. Они су спречили општу саботажу на коју смо наишли одмах после револуције.“

Семјон Диманштајн

Како наводи Диманштајн, Лењин је лично истакао чињеницу да су „бољшевици успели да овладају државним апаратом и да га значајно модификују захваљујући овој резерви компетентних и мање-више интелигентних, нових трезвених службеника“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“