Како совјетски тенкови замало нису заробили Хитлера 1943. године

Russia Beyond (Public Domain)
Једном, много пре завршетка рата, совјетске снаге нашле су се само неколико километара од фирера. Међутим, оне о томе нису имале појма. 

20. фебруара 1943. године у предграђу града Запорожја на југоистоку Украјине у дубокој позадини немачке војске изненада су се појавили совјетски тенкови. Неочекивани продор руских снага преплашио је команду Вермахта, јер се у том тренутку у слабо заштићеном граду налазио лично фирер Адолф Хитлер.

Муњевити продор

Крајем јануара совјетске снаге су започеле Ворошиловградску операцију, познату и као операција „Скок“, чији је циљ било ослобођење територије Донбаса од Немаца. Москва је очекивала брзу победу, потцењујући, како се испоставило, снаге и могућности непријатеља.

Најуспешније је дејствовао 25. тенковски корпус генерала Петра Павлова, који су чиниле три тенковске и једна моторизована бригада, као и противваздушно-артиљеријски пук. Они су усиљеним маршем за мање од десет дана прешли преко 300 километара преко територије три украјинске области, ослободивши успут неколико десетина насеља.

Петр Павлов

Такав успех је, ипак, имао и негативну страну: тенкисти су се веома удаљили од својих путева за снабдевање. 17. фебруара Павлов, који се налазио у рејону града Лозоваја, известио је команду 6. армије:  „Тенкови имају по пола резервоара горива. Због недостатка горива не могу наставити даље.“ Убрзо је корпус, ипак, наставио даље према Дњепру, али сада већ са умањеном снагом. 

На неколико километара од Хитлера

Истог дана Адолф Хитлер је напустио своју базу „Вервулф“ (Вукодлак) у близини града Виница у централној Украјини и авионом дошао у Запорожје у штаб команданта Групе армија „Југ“ фелдмаршала Ериха фон Манштајна, како би са њим размотрио стратешку ситуацију.

„Трећег дана нашег боравка тамо, када сам дошао на доручак, сазнали смо да су Руси пробили фронт код Дњепропетровска. Главни пут којим су они напредовали водио је управо према Запорожју и пролазио поред аеродрома где се налазио наш авион“, присећао се лични Хитлеров пилот Ханс Бауер: „Све снаге на аеродрому ангажоване су за његову заштиту, али одбрана није изгледала баш поуздано: нисмо имали ни артиљерију, ни противтенковско наоружање“.

Ханс Бауер

20. фебруара у околини Запорожја појавило се неколико десетина совјетских тенкова 25. корпуса. „Руски тенкисти су се нашли на пет километара од аеродрома, када им је пут препречио оклопни воз са противваздушним наоружањем. Истовремено са аеродрома су узлетели авиони за подршку“, рекао је на саслушању генерал Рајнер Штаел, заробљен 1944. године.

Убрзо је на аеродром стигао Хитлер, за чију је хитну евакуацију све било спремно. „Наша три Кондора са већ угрејаним моторима су узлетела у ваздух. Истовремено смо видели како на слетање прилазе два огромна авиона са шест мотора који су донели противтенковско наоружање“, писао је Бауер. 

„Између нас и наших непријатеља није се налазила ниједна јединица! Зато ми је веома лакнуло када је Хитлер увече тог дана авионом отишао у своју базу“, истакао је Манштајн у својој књизи „Изгубљене победе“.      

На велико изненађење Немаца совјетски тенкисти нису ни покушали да се пробију на аеродром. Како се ускоро испоставило, просто им је понестало горива. По мишљењу Бауера, они су могли да га набаве на аеродрому, али, угледавши на стотине авиона, проценили су да ће наићи на жесток отпор. „Из тенкова су изашли војници и оставили их на том месту. Да ли би то исто учинили да су знали да се у том тренутку на аеродрому налази Хитлер?!“ – питао се лични фиреров пилот.

Уништење продора

Генерал Штаел, који се наредног дана у бази „Верволф“ састао са Хитлером, касније је рекао да је фирер био „насмрт преплашен“, јер замало није доспео у руке совјетских тенкиста. Наредио је Манштајну да се непријатељске снаге без одлагања униште.

У рејон продора упућене су велике снаге, укључујући елитне оклопне дивизије СС-а  (1. СС дивизија „Телесна гарда Адолфа Хитлера“ и 3. СС дивизија „Мртвачка глава“), као и моторизовану дивизију Вермахта „Велика Немачка“ појачану тенковима  „Тигар“. Већ 21. фебруара корпус Павлова одсечен је од остатка совјетске војске и током скоро две недеље био принуђен да води тешке борбе, окружен непријатељским снагама.

Тенкисти су у малим групама успевали да се пробију до својих, спаљујући тенкове који су остали без горива.  Павлов је рањен и ускоро заробљен. До краја рата остао је у немачком заробљеништву.

Хитлер је био шокиран овим инцидентом, а по њега повољан исход називао  је „нечувеном срећом“. Ипак, још неколико пута је долазио на окупирану совјетску територију, све док совјетска офанзива на запад такве посете није потпуно онемогућила.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“