Како је непријатељ бољшевика постао један од најбољих совјетских војсковођа

• Пратите наше садржаје преко иновационог сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

„Све његове одлуке биле су добро промишљене, наређења кратка и савршено јасна. Увек је био захтеван према себи и подређенима, увек строг и принципијелан. Међу војницима, официрима и генералима уживао је огроман ауторитет.“ Овако је генерал Борис Бичевски карактерисао маршала Совјетског Савеза Леонида Говорова. Због педантности у раду Говоров је добио надимак „апотекар“. 

1918. године, када је у деловима Руске империје букнуо Грађански рат, Леонид Говоров је живео у мањем граду Јелабуги, недалеко од Казања. Школовао се у артиљеријском училишту и краће време служио у војсци из које се демобилисао као заставник. Говоров није успео да остане подаље од сукоба, пришао је белима и у септембру те године заузео Јелабугу. Касније је тврдио да је био мобилисан.

Скоро годину дана ратовао је у Осмој Камској стрељачкој дивизији Западног одељења армије где је командовао артиљеријском батеријом. Наредбом од 13. јула 1919. године Врховни командант адмирал Александар Колчак унапредио га је у потпоручника. Међутим, негде у новембру-децембру 1919. године бела војска претрпела је тежак пораз и почела повлачење иза Урала. Говоров је одлучио да пређе на страну црвених.

Леонид Александрович био је један од неколико хиљада белих официра који су пришли Црвеној армији. Бољшевици су високо ценили ове „војне стручњаке“, међутим, као доскорашње непријатеље држали су их на опрезу. Говоров, трудећи се да заслужи поверење, пожртвовано и херојски борио се против војске барона Врангела на југу Украјине и на Криму, био двапут рањен и чак награђен орденом Црвене заставе.

Високо признање значајно је допринелу поверењу совјетског руководства према бившем белом официру, а Говоров је наставио да гради каријеру у Црвеној армији. Чак је успео да преживи време масовних репресија у СССР-у познато као Велики терор. „Стаљин је ценио у њему професионалца, као и то што су Леонид Александрович и његова супруга били скромни људи“, сматра маршалов унук Алексеј Говоров. „Деда није волео никаква окупљања и седељке, није се мешао у политку. Био је максимално посвећен професионалним питањима и потпуно предан послу. Очигледно да га је то сачувало од репресија и спасило му живот“.

У совјетско-финском сукобу 1939-1940. као начелник штаба артиљерије совјетске Седме армије Говоров је спровео велики рад на припреми сламања линије Манерхејма и организацији пробоја утврђеног рејона, за шта је био награђен орденом Црвене звезде. Међутим без обзира на све то, још увек му нису дозвољавали да постане члан Комунистичке партије (то ће се догодити тек 1942. године).

За време битке за Москву у јесен и зиму 1941. године Пета армија под његовом командом водила је тешке одбрамбене борбе западно од престонице на подручју Можајска, а почетком децембра учествовала у великој контраофанзиви совјетских трупа. „У нашој одбрани код Москве главни терет борбе против бројних непријатељских тенкова пао је пре свега на артиљерију, а стручна знања и искуство Говорова били су посебно вредни“, приметио је тадашњи командант Западног фронта Георгиј Жуков.

У априлу 1942. године Леонид Говоров пребачен је у Лењинград под блокадом и сва његова активност у наредним годинама била је везана са борбеним дејствима на северозападу Совјетског Савеза. На месту команданта Лењинградског фронта, поред тога што је од исцрпљеног града направио неосвојиву тврђаву, успео је да припреми групу трупа способну да пробије непријатељску блокаду. То се и догодило 18. јануара 1943. године током операције „Искра“ заједно са Волховским фронтом. Годину дана касније Црвена армија је коначно потиснула немачке трупе из Лењинграда.

У лето 1944. године Леонид Александрович вратио се на Карелијску превлаку која му је била добро позната из Зимског рата. Ту га је сачекао нови фински систем одбрамбених утврђења Карелијски вал који је делимично укључивао обновљену „Манерхајмову линију“.

„Говоров се одлучио за спровођење целе операције напредовања од 12 километара дневно. То је значило да армиранобетонски појас у дубини треба пробити практично у покрету и заузети Виборг за десет до дванаест дана после почетка офанзиве. У совјетско-финској кампањи 1939-1940. године на ту дистанцу потрошено је сто дана“, говорио је Бичевски. После масовног ваздухопловног удара и артиљеријске припреме која је трајала десет сати совјетске трупе кренуле су у напад. Десет дана после почетка офанзиве, 20. јуна, Виборг је био заузет, а два дана пре тога генерал армије Говоров добио је звање Маршала Совјетског Савеза.

Последње бојно поље Говоровљево био је Прибалтик. Крајем рата у западној Летонији одолевала је још увек Група армија Курландија под опсадом совјетских трупа. Тек 9. маја 1945. године Леонид Александрович прихватио је капитулацију њеног команданта генерал-пуковника Карла Хилперта, и на тај начин окончао ослобођење територије Совјетског Савеза од непријатељских трупа.