„Дођавола с том годином, нек пропадне у земљу!“: Како се славила Нова година у блокадном Лењинграду

ЦГАКФФД СПб
За становнике другог по значају совјетског града, измучене масовном глађу и под опсадом, новогодишњи празници били су готово једина радост у животу.

На празничној трпези Лењинграђана 31. децембра 1941. године били су одресци од љуске од кромпира, ретка чорба, пихтије од туткала, комадић хлеба и кашика желеа. За исцрпљене и изгладнеле становнике града под опсадом ове „посластице“ биле су права гозба.

У обручу

Осмог септембра 1941. године трупе групе армија Север заузеле су град Шлиселбург, затворивши тако обруч око другог по значају града Совјетског Савеза. Са севера Лењинград је блокирала финска армија.

Више од 2,5 милиона становника града и око 500 хиљада војника Лењинградског фронта остали су одсечени од остатка Совјетског Савеза, са којим је једина веза остваривана преко Ладошког језера, такозваним Путем живота, који се налазио под константном непријатељском ватром. Међутим, задовољавајуће снабдевање тако велико града прехрамбеним производима није могло да буде организовано ни тим путем ни помоћу совјетске транспортне авијације.

Прописана следовања хлеба стално су смањивана, а Лењинград је полако захватила масовна глад. Од исцрпљености људи су губили свест на радним местима, бележени су случајеви канибализма и убистава како би се домогло прехрамбених картица. Почетком зиме у стамбеним зградама није било ни струје, ни воде, ни грејања, а стотине лешева на путевима никог нису изненађивали.

Градске власти, како би некако охрабриле становништво запало у апатију и дубоку депресију, одлучиле су се за прославу нове 1942. године. Од посебно значаја то је било за десетине хиљада деце која нису успела да се евакуишу из Лењинграда.

Упркос рату

Без обзира на недостатак горива из оближњих шума у град је донето хиљаду јелки које су постављене у школама, вртићима, позориштима и домовима културе. За Лењинграђане су игране представе непрестано прекидане знацима за ваздушну опасност. Исцрпљена деца с напором су се концентрисала на збивања на сцени, али су се радовала празнику, а највише томе што ће после моћи да добију топли оброк.

„Прво је одржан концерт, а после смо добили чорбу, резанци су пливали у скоро прозрачној води и као главно јело фиду и малу шницлу, речи су ученика Исака Базарског. Пошто сам био потпуно изнемогао Алевтина Андрејевна је једну додатну порцију поделила мени и још једном мени сличном дечаку. Очигледно неко није могао да дође до школе и порција је остала... После те новогодишње вечери почео сам да се извлачим из предсмртног стања, тај сусрет и послужење спасли су ме“.

У једном од вртића деца, видевши јелку, први пут после дуго времена живнула су и пожелела да је оките лепљеним играчкама. Васпитачица је зато замолила у кихињи да јој дају мало брашна, скувала лепило и разлила га по тањирићима. Малишани су, међутим, одмах то појели. Требало је молити за још мало брашна, али јелку су те вечери, ипак, окитили.

„Полина је направила по један одрезак од љуске од кромпира, где је нашла љуску не знам. Ја сам донео две плочице туткала од кога су скували пихтије, али и по тањир 'супе'. Увече смо ишли у позориште и гледали представу 'Машењка', што је било изузетно непријатно, будући да је унутра било хладно исто као и напољу, а гледаоци листом искићени ињем“, описао је фабрички мајстор Владимир Фокин један од новогодишњих празничних дана у граду на Неви.

Комадић хлеба био је мали, тежак највише педесет грама. Бољи поклон није постојао. Деца су то схватила и комадић хлеба доживела као најдрагоценију посластицу. Хлеб су јели одвојено од јела за ручак трудећи се да што дуже уживају у том задовољству, сећања су ученика Валентин Звонарев.

Неочекивана изненађења

Право чудо за децу била је појава на празничној трпези мандарина. Послали су их из Грузије специјално за мале житеље града под блокадом.

Камион Максима Твердохлеба који је по леду Ладошког језера са тим егзотичним воћем журио у Лењинград гађала су уз пут два Месершмита. Меци су оштетили хладњак и шофершајбну, а возач је рањен у руку, али мандарине је ипак довезао на одредиште. На крају је на возилу регистровано 49 рупа.

Други инспиративан поклон Лењинграђани су добили од Црвене армије. У великом десанту крајем децембра на истоку Крима ослобођени су градови Керч и Феодосија (у мају 1942 биће изгубљени). „Када смо у шест сати ујутру (31. децембра) преко радија то чули сви смо скочили из кревета. Каква срећа“, сећала се касније Вера Иљашева која је тада имала двадесет година.
Нису сви, међутим, долазак Нове године доживљавали као празник.

„Први пут смо тако дочекали Нову годину, чак није било ни мрвице црног хлеба и уместо да се радујемо уз јелку, спавали смо пошто није имало шта да се једе. Када сам синоћ рекао да одлази стара година, одговорили су ми: „Дођавола с том годином, нек пропадне у земљу!“ И стварно, и ја тако мислим, четрдесет прву годину никада нећу заборавити, писао је са горчином у свом дневнику шеснаестогодишњи Борја Капранов. 

Нова нада

Лењинград је преживео страшну зиму и у пролеће почео да се полако али сигурно враћа у живот. У предграђу су почела да ничу помоћна газдинства у којима је узгајано поврће, што је допринело побољшању исхране и смањењу смртности. Градске улице су редовно чишћене од ђубрета, делимично је почео да ради јавни превоз, а у станове поново дошла струја (макар и на одређено време).

Нову 1943. годину Лењинграђани су дочели са далеко већом надом и радошћу него 1942. Ова новогодишња ноћ је другачија од прошлогодишње, писала је „Лењинградска правда“. „И наш град другачије изгледа, пулс живота бије пуном паром, звоне трамваји на улицама, возила јуре, нема сметова као прошле године, нема гомила ђубрета по улицама. Ратним темпом раде фабрике и комбинати. У школама се држе часови, отворена су позоришта и биоскопи. Готово у свим зградама има воде и ради канализација. А наши људи нису они исти, ојачали су физички, веселији су и искуснији. Тај преображај и града и људи, највећи је успех протекле године“.

Слушајући у новембру и децембру 1942. године на радију извештаје о поразу непријатеља код Стаљинграда, Лењинграђани су веровали и у своју ратну срећу. Нису морали дуго да чекају. Већ 18. јануара 1943. године совјетске трупе током операције Искра пробиле су блокаду града и седмог фебруара у Лењинград је несметано стигао први воз са прехрамбеним потрепштинама.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“