Које оружје је совјетска армија користила у Авганистану?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

АК-74

Совјетске трупе у Кабулу неколико недеља пре њиховог службеног одласка из Авганистана. Повлачење трупа почело је 15. маја 1988. године.

Patrick Robert/Sygma/Getty Images

Аутомат калибра 5,45 мм је поуздан, а није много захтеван. Због тога је био најчешће коришћено оружје у јединицама Ограниченог контингента совјетских трупа у Авганистану. Од претходног модела калибра 7,62 мм АКМ (Аутомат Калашњикова Модернизовани) разликовао се тиме што је био лакши и имао већи ефективни домет.

ЗУ-23

Vitaly V. Kuzmin/vitalykuzmin.net

У Авганистану није било ваздушних циљева које би могло обарати упарено зенитно оруђе калибра 23 мм (ЗУ-23), али је зато оно имало много посла на земљи. Ово оружје може да отвара паљбу са великим углом нагиба цеви и да нагло мења циљани сектор, тако да је добро послужило војсци у заштити стационарних објеката и покривању колона технике од напада муџахедина. ЗУ-23 је постављан на узвишења, а такође на каросерију теретних возила.

БМП-2

Совјетска војна патрола у Кабулу.

Robert Nickelsberg/Getty Images

Борбено возило пешадије БМП-2 опремљено топом 2А42 калибра 30 мм било је ефикасно против непријатељских положаја на високим котама. Највећа његова мана је била слаба заштићеност – сви у њему су могли да изгину од нагазне мине или директног поготка из ручног противтенковског бацача граната. Због тога су се војници углавном возили на њему споља, на оклопу. „Може се рећи да је нама, посадама БМП-а, било најтеже на великим авганистанским врућинама. Сунце је тако загревало оклоп возила да се он није могао дотаћи руком. И тако седимо испод оклопа као у пећи и нехотице размишљамо о нашој руској зими. Радо би свако од нас изашао и истрљао се снегом“, сећа се возач В. Танцев.

Ми-8

Rob Schleiffert (CC BY-SA 2.0)

На планинском терену без путева хеликоптери су имали непроцењиву вредност. Ми-8 је коришћен пре свега за транспорт војника и терета, а такође за десантирање, али је могао бити примењен и у борбеним дејствима. У ту сврху је у отвору на улазу у хеликоптер често постављан аутоматски бацач граната АГС-17 „Пламен“ калибра 30 мм са постољем.

Снајперска пушка Драгунова

Vitaly V. Kuzmin/vitalykuzmin.net

Нишан полуаутоматске снајперске пушке Драгунова калибра 7,62 мм предвиђен је за ефикасно гађање са дистанце од 600 метара. Међутим, током рата у Авганистану 1985. године снајпериста 345. гардијског падобранско-десантног пука Владимир Иљин „скинуо“ је непријатеља са дистанце од 1.350 метара.

Хаубица 2С3 „Акација“

Министарство одбране РФ

Веома ефикасне самоходне хаубице калибра 152 мм коришћене су за пробој одбране муџахединских утврђења. „Експлозије парчадно-фугасних пројектила правиле су на зидинама отворе кроз које су без проблема пролазили тенкови и борбена возила пешадије, сузбијале су сваки непријатељски оружани отпор и обезбеђивале успешно извршавање задатка...“ – тако ветеран Авганистанског рата Анатолиј Григорјев описује јуриш на утврђени рејон у провинцији Баглан у априлу 1987. године.

Т-62

Један део јединица из Ограниченог контингента совјетских трупа у планинама Авганистана.

Владимир Вјаткин/Sputnik

Т-62 и Т-55 су били основни тенкови Ограниченог контингента совјетских трупа у Авганистану. Имали су мали вертикални нагиб топа и упареног митраљеза, тако да није било лако гађати непријатељски положај на високим котама, а велика прашина је често била погубна за рад мотора, трансмисије и погонских делова. „Тенкови... у већини случајева ’нису проналазили’ оперативни простор за своју примену, нису могли да гађају врхове узвишења, заглављивали су се у шумовитом терену са густом вегетацијом, и у борби су често били бескорисни“, прича генерал-мајор Александар Љаховски.

Митраљез крупног калибра НСВ-12,7 „Утјос“

Vitaly V. Kuzmin/vitalykuzmin.net

Митраљез калибра 12,7 мм имао је оптички нишан и велику брзину паљбе – испаљивао је 800 метака у минуту. Одлично се показао у одбрани контролних пунктова. Из „Утјоса“ се могло прецизно гађати са дистанце од неколико километара, тако да муџахедини нису могли прићи на растојање са кога би могли ефикасно отварати ватру из аутомата.

2С4 „Тулипан“

Vitaly V. Kuzmin/vitalykuzmin.net

Када су совјетски војници имали задатак да „дохвате“ непријатеља добро скривеног у планинама, увек им је у томе од користи био самоходни минобацач 2С4 „Тулипан“ калибра 240 мм. Он је ефикасно погађао утврђене положаје муџахедина са дистанце од 20 километара, чак и на другој страни планинског врха и у кањонима.

БТР-70

После победе у сукобу са муџахединима јединице руског Спецназа заплениле су 15 преносних противваздухопловних ракетних система „Стингер“ произведених у САД. Џалалабад, 1989. Авганистан.

Андреј Соломонов/Global Look Press

Оклопни транспортери су имали доста проблема са моторима у планинама Авганистана, где је ваздух разређен, тако да су се често прегревали и губили снагу. Са друге стране, БРТ-70 је подносио нагазне мине много боље него тенкови и борбена возила пешадије. Чак и ако му је оштећено неколико точкова, он није постајао лак плен, него је настављао да се креће.

Ми-24

Совјетски војници напуштају Кабул, Авганистан, 06. фебруара 1989. године.

Eric Bouvet/Gamma-Rapho/Getty Images

Јуришни хеликоптери Ми-24, незванично познати као „Крокодили“, могли су да носе како стрељачко-топовско наоружање, тако и ракете и бомбе. Високе планине, прашина и врућина су погубно деловале и на хеликоптере, као и на другу совјетску технику. Па ипак, „Крокодили“ су ефикасно уништавали одреде муџахедина и њихове утврђене положаје, уливајући непријатељу страх у кости. Тако је 1983. године Анатолиј Волков у провинцији Тахар својим Ми-24, који је остао без муниције, покривао повлачење десантне чете, у сваком налету имитирајући напад на непријатељску живу силу и само их је својим изгледом приморавао да се увек разбеже на све стране.

Реактивни пешадијски бацач пламена РПО-А „Шмељ“

Ручни бацач пламена „Шмељ“ у Авганистану, 1986.

E.Kuvakin (CC BY-SA 3.0)

Ручни бацач пламена „Шмељ“, који су муџахедини звали „шејтанска цев“, по својој моћи је био раван хаубици калибра 152 мм, али је био тежак свега 11 килограма, тако да га је пешадинац лако могао носити на леђима. Граната је имала домет 1.700 метара (с тим што је ефективни домет био 800 метара) и уништавала је све живо у радијусу од 80 квадратних метара у затвореном простору и у радијусу од 5 метара на отвореном. „Шмељ“ је био ефикасно средство за борбу против непријатеља који се крије у теснацима.

Су-17

Rob Schleiffert (CC BY-SA 2.0)

Ловац-бомбардер Су-17 је једини совјетски борбени авион који је примењиван у Авганистанском рату од почетка до краја, и то како за напад на непријатеља, тако и за осматрачке мисије. Екстремни климатски услови су често изазивали прегревање и отказивање опреме, као и погоршавање карактеристика узлетања и слетања, а такође већу потрошњу горива. Дању је било немогуће боравити у кабини, тако да су борбени летови померани за вечерње или ране јутарње сате.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!