Крајем 1941. године Црвена армија је потукла до ногу Немце код Москве потиснувши Вермахт неколико стотина километара од престонице. Осокољена успехом совјетска команда је схватила да је тренутак за радикални преокрет у ратовању и покренула офанзиву великих размера на свим фронтовима. „Немци желе да добију на времену и предахну“, истакао је тада Стаљин. „Наш задатак је да Немцима не дамо да узму предах, да их потерамо на запад без заустављања, натерамо их да потроше своје резерве пре пролећа... и на тај начин обезбедимо потпуни слом хитлеровске војске 1942. године“.
Заробљени Немци код Москве, децембар 1941.
Anatoly Garanin/SputnikЈедан од главних напада планиран је на Групу армија Север која је држала Лењинград под опсадом. Седмог јануара 1942. године трупе Северозападног фронта под командом генерал-лајтнанта Павла Курочкина напале су непријатељске положаје на подручју језера Иљмен и Селигер, напредујући према Демјанску и Старој Руси. „Северозапад је тежак на свој начин“, писао је командир батерије гардијских минобацача Владимир Фланкин: „Тамо, истина, нема великих мразева и неподношљивих врућина. Клима је блага и влажна. Међутим, около су шуме и мочваре. Влага је током целе године. Ако сиђеш с пута пропаднеш до појаса. Беспуће“.
Офанзива Црвене армије на Демјанск
А.Еланчук/SputnikБез обзира на тешко проходан терен и жесток отпор Немаца, Црвена армија је успешно напредовала у неколико смерова, планирајући да непријатеља ухвати у маказе. Забринута команда Другог армијског корпуса Вермахта тражила је од Берлина дозволу да се повуче, али је добила децидирани одговор који је гласио: „Демјанск се мора бранити до последњег човека“. На крају, 20. децембра совјетске јединице које су ишле једна другој у сусрет затвориле су круг код села Талучје, одсекавши значајне снаге Другог корпуса и моторизоване дивизије СС „Мртва глава“ у укупном броју од 95 хиљада људи.
Евакуација рањених нациста, јануар 1942.
Getty ImagesПод контролом опкољене групације била је територија површине 3000 квадратних километара на којој се налазио велики град Демјанск и неколико малих насељених места. Руководство Трећег рајха је забранило да се та територија назива „џепом“, преферирајући називе као што су Тврђава Демјанск и „Упориште на истоку“. Војници Другог корпуса пак називали су је једноставно „грофовијом“ пошто је њихов командир генерал Валтер фон Брокдорф Алефелд стварно био гроф.
Генерал Валтер фон Брокдорф Алефелд
BundesarchivСовјетска команда одлично је разумела потребу што скоријег уништења непријатеља који је упао у замку, међутим сви покушаји Црвене армије да пробије одбрану Другог корпуса били су безуспешни. Непријатељ је блокирао све путеве, све и у најмањој мери погодне за наш напад путеве и прилазе, говорио је Курочкин. „А пошто је кретање ван путева значајне војне масе било потпуно искључено, савладати такву одбрану било је изузетно тешко... Тиха завејана поља испред таквих села у тренутку су могла да постану прави пакао, чим кренемо у напад. Сваки метар територије гађан је из бројних митраљеза, оруђа скривених у селима“.
Војни савет Северозападног фронта
Министерство обороны РФЗа немачке групације заштита „џепа“ такође захтевала је огроман напор свих снага. „Упоришта су опремљена и запоседнута личним саставом. Ангажовани су сви до последњег војника, укључујући куваре, писао је у свом дневнику обер-лајтнант Мартин Штеглих. Страшну слику у својим мемоарима описао је командир вода за везу 37. гардијског артиљеријског пука Иван Новохацки: „Немци су од лешева наших војника правили грудобране за своју прву линију одбране, слажући их и поливајући водом, јер копање по правилу није било могуће, због воде која је на многим местима била 20-30 центиметара испод површине“.
Демјанск
BundesarchivБез редовног снабдевања храном и муницијом трупе Брокдорф Алефелда не би могле да издрже дуже време, и Херман Геринг је као помоћ Тврђави Демјанск укључио све слободне снаге транспортне авијације. Авио групе повлачене су из Групе армије Центар, али и Афричког корпуса. Како је Луфтвафе још увек била доминантна у ваздуху, Ратно ваздухопловство Црвене армије није успело битно да осујети рад „ваздушног моста“. Ипак, приликом снабдевања Демјанска Немци су изгубили више од сто транспортних Јункерса 52 и Хејнкела 111.
Доласком пролећа немачке трупе почеле су да покушавају пробој окружења што им је на крају успело. На подручју села Рамушево 22. априла 1942. године армијска група генерал лајтнанта Валтера фон Зејдлица Курцбаха ступила је у контакт са војницима генерал-мајора Ханса Цорна који су се пробијали из „џепа“. Формиран је такозвани „рамушевски коридор“ ширине једног километра. Немци су, међутим, успели да га прошире на осам километара и ојачају минским пољима и десетинама лаких бункера и сталних ватрених гнезда. Бројни покушаји совјетских трупа да униште ову линију снабдевања и обнове „џепа“ нису имали успеха.
Генерал лајтнант Валтер фон Зејдлиц Курцбах
BundesarchivУспешна одбрана Демјанског „џепа“ грубо се нашалила са Хитлером. Када су у новембру 1942. године снаге Фридриха Паулуса које су бројале 300 хиљада војника нашле у замци у Стаљинграду, фирер им је забранио да напуштају град, убеђен да ће и овога пута Луфтвафе спасити опкољене трупе. Вођа Трећег рајха није узео у обзир, међутим, нараслу активност и ефикасност Ратног ваздухопловства Црвене армије и радикално другачије од Демјанска услове терена. Једно је летети неколико десетина километара изнад густих шума, а нешто сасвим друго двеста километара изнад отворене степе, савлађујући притом жестока противдејства снага совјетске ПВО. За ту грешку нацисти су ускоро морали да плате високу цену.
Повлачење Немаца, околина Демјанска
TASSТекстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
