Америка је 1962. године из СССР-а добила назад свог пилота Герија Пауерса обореног у авиону Локид U-2. Размена је изведена на мосту Глинике измађу Западног Берлина и Источне Немачке. За њега Совјетски Савез је добио човека познатог под именом Рудолф Абел. Американци о њему и нису знали ништа осим да је совјетски агент.
Право име Рудолфа Абела било је Вилијам Фишер. Од 1927. године био је запослен у ОГПУ (Обједињена државна политичка управа), совјетској државној безбедности. Они су Вилијама запазили захваљујући његовој изузетној вештини радио-оператера (коју је стекао током војне службе у радографском пуку), као и зато што је савршено владао енглеским језиком. Фишер је, науме, рођен 1903. у Њукаслу на Тајну у Енглеској, у породици марксистичких револуционара који су побегли из Руске Империје, али затим се 1920. године вратили у СССР. Када је постао део Главне обавештајне управе, Фишер је обећао: „Радије бих умро, него издао интересе моје Отаџбине“, мислећи на СССР.
Вилијам Фишер (други слева) са војницима у његовом пуку
Чињеница да су његови родитељи задржали британско држављанство након повратка у СССР много је помогла Вилијаму. Брзо је добио пасош Велике Британије уз измишљено образложење да се не слаже са комунистичким идејама свог оца и да жели да се врати у земљу рођења. 1931. године Фишер је отишао у Норвешку на прву мисију под лажним идентитетом продавца радио-техничке робе. Четири године касније послат је у Британију, где је живео под кодним именом „Френк“ као власник станице за радио-везу, а заправо као агент за везу. Он је био тај који у Москву прослеђивео информације од чувене групе агената „Кембричка петорка“. Такође је успоставио радио-мрежу за повезивање локалних тајних агената са совјетском централом.
Вилијам Фишер са радио-станицом
Сматрало се да је Френков рад веома успешан, али ипак 31. децембра 1938. године Фишер је отпуштен из обавештајне службе. Највероватнији разлог за неповерење према њему била је сарадња са тајним агентом НКВД-а (Народни комесаријат унутрашњих послова који је сменио ОГПУ) Александром Орловом (познатим и као Лав Николски), који је 1938. године пребегао и био проглашен за „народног непријатеља“.
Фишер је био веома упоран и 1941. године враћен је у службу у НКВД-у и послат у Самару (850 километара југоисточно од Москве) са Рудолфом Абелом, Летонцем и још једним радио-оператером, дубоко сакривеним агентом који је 1938. године отпуштен из НКВД-а. Абел и Фишер су дуго били најбољи пријатељи. Били су тако нераздвојни да су их неки људи мешали. Када су заједно долазили у мензу НКВД-а, људи су се шалили: „Види, долазе Абелови!“ У Самари обојица су прошли обавештајну обуку.
Прави Рудолф Абел
Исте године Фишер је био укључен у операцију дезинформисања под називом „Манастир“, где је био задужен за технички аспект и обучио је агента Александра Демјанова да ради са радио-станицом. Демјанов је играо улогу пребеглог агента и слао Немцима различите погрешне информације о совјетским трупама. 1944. године учествовао је у операцији „Березино“. Совјетски агенти су се претварали да су измишљена јединица немачких трупа која тајно ради у позадини Црвене армије. Нацисти су им слали шпијуне у помоћ. Радијску „игру“ реализовао је Фишер чији прецизан рад је спречио непријатеље да открију истину. Последња порука из берлинске базе гласила је: „Не можемо вам помоћи, уздамо се у Божју вољу.“
Вилијам Фишер за време Другог светског рата
После Другог светског рата Фишер је послат у САД као дубоко скривени агент под кодним именом „Марк“. Био је потпуно припремљен за сваку захтевну мисију: поседовао је подробна знања из хемије, физике, сликарства, фотографије, а могао је да ради и као електричар. Стигао је у САД под лажним идентитетом литванског избеглице Андреа Кајотиса, а затим живео у Бруклину као сликар по имену Емил Голдфус, који је водио фотографски атеље. Ту је неко време сарађивао са агентима Лоном и Морисом Коен, који га описују као „високо културну и духовно богату особу“. Фишер је организовао две мреже агената у Калифорнији и на источној обали Америке. Такође је послао различите важне информације у Москву, на пример о оснивању ЦИА, слању америчких трупа у Европу и нуклеарном бомбардовању совјетских градова у случају рата са СССР-ом.
Фишерова особа за везу са Москвом био је Јуриј Соколов („Клод“). Присећао се да су Фишерове информације Совјетском Савезу уштеделе „2-3 године рада у тајним лабораторијама и 18-20 милиона рубаља (око 252-280 хиљада долара)“. Соколов је такође испричао да је био врло пажљив када се спремао за први састанак са Фишером, јер је знао да је Марк одличан агент, па је учинио све да га не компромитује. Клод је проверио све могуће углове посматрања, пришао Фишеру и нешто „случајно“ испустио на земљу како би се зауставио поред Марка и готово нечујно разговарао са њим. Када су пронашли безбедно место за прави разговор, Фишер је загрлио Соколова. Пре тога колеге агенте није видео годину дана.
Вилијам Фишер са својим сликама
1955. године Фишер се вратио у СССР на неко време како би се опростио од Рудолфа Абела, који је изненада преминуо после срчаног удара. Када је наставио мисију, Москва је променила његову особу за везу. Међутим, агент који је требало да дође код Фишера страдао је у бродолому. Соколов се присећао да га је Фишер „познавао и дубоко жалио за њим“. Онда је Москва послала другу особу за везу. Његово име било је Рејно Хејханен под кодним именом „Вик“, који је имао лошу репутацију и озбиљне проблеме са алкохолом.
Рејно Хејханен
Фишер је схватио да је Хејханен непоуздан. У мају 1957. Москва је опозвала Вика у СССР да прими награду, али био је то заправо начин да га наведу да се врати како би га отпустили из службе. Хејханен је то схватио, отишао за Париз, пријавио се у америчку амбасаду и открио све што је знао о Фишеру. Опрезни агент је одлучио да не побегне, него да уништи важне документе. Ухапшен је у хотелској соби коју је користио за радио-комуникацију. Није успео да спали лична писма од жене и ћерке, написана на руском језику. Касније су ова писма прочитана на суду, и људи су због тога имали више симпатија према Фишеру него према Хејханену.
Рудолф Абел у америчком суду
Фишер је одбацио понуду да ради за америчку владу и није Американцима одао ниједну информацију о себи и свом раду. Представио се као Рудолф Абел. На срећу, није осуђен на смрт. У свом првом писму жени из затвора 1958. написао је да је осуђен на 30 година, али да се осећа добро док се бави математиком и сликањем. Неким чудом, одлежао је само пет година пре него што је предат СССР-у у замену за Пауерса.
Меморијална поштанска марка са Рудолфом Абелом
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
