Зашто не бисмо користили тенкове за гашење пожара? Ово питање поставили су себи совјетски инжењери крајем 70-их година.
Тешка оклопна возила на гусеницама нудила су у теорији неке предности ватрогасцима тог времена.
Као прво, тенкови су у теорији могли да пребаце воду и мешавине за гашење ватре директно у епицентар пожара. Гусенична возила нису имала гуме подложне пожару, а гусенице су могле да поднесу високе температуре.
Као друго, сматрало се да су тенкови корисни из још једног разлога, да раскрче запаљене рушевине и тако разбију пламен на мање делове који се лакше могу савладати.
И као треће, оклоп тенкова могао је да заштити ватрогасце од шрапнела и фрагмената муниције, што је био проблем за ватрогасце при гашењу пожара у војним и артиљеријским складиштима.
ГПМ-54 било је прво возило ове врсте. Произведено је крајем 70-их у 17. оклопно-тенковском ремонтном заводу Министарства одбране СССР-а у Љвову (тада делу Украјинске ССР). Био је то ватрогасни тенк заснован на Т-54, једном од најбољих совјетских тенкова.
Имао је резервоар за воду на месту где се некада налазила купола. Возило је такође имало опрему булдожера и водени топ. Поседовало је резервоар за пену запремине 1.100 литара и резервоар за воду од 9.000 литара. Избацивао је воду брзином од 40 литара у секунди.
Од почетка производње 1978. године ватрогасни тенк ГПМ-54 налазио се у приправности на космодрому Бајконур, који је тада био део СССР-а и који Русија данас изнајмљује од Казахстана.
После експлозије нуклеарног реактора у Чернобиљу у близини града Припјата (данас Украјина) 26. априла 1986. године, неки ГПМ-54 су коришћени у гашењу пожара на месту несреће.
До почетка 90-их тенкови ГПМ-54 су упућивани у ватрогасне одреде специјализоване за гашење шумских и великих индустријских пожара.
После распада СССР-а 1991. године возила су такође коришћена за гашење пожара у складиштима муниције.
Иако је замисао много обећавала, резултат је имао неке озбиљне недостатке. Једна од њих била у томе што возило није могло истовремено да се креће и користи водену пумпу.
Још једна мана била је у томе што дизел мотори нису могли да поднесу високе температуре и понекад би отказали усред обављања задатка од прегрејавања и недостатка ваздуха на месту пожара. За чланове посаде ситуација у којој би се нашли заробљени у металној „конзерви“ без могућности кретања била је готово смртна казна, јер нису могли да побегну с обзиром на високу температуру око тенка.
Ови недостаци навели су инжењере да траже нова решења и осмисле нови модел ватрогасног тенка. Крајем 90-их направљен је прототип под називом СЛС-100.
Возило је имало даљински систем за управљање и зато је могло да се користи у близини извора радиоактивног зрачења и хемијске контаминације, као и у другим опасним рејонима без угрожавања посаде. Када би ситуација дозвољавала, међутим, тенком је могла да управља двочлана посада.
Домет воденог топа и топа за избацивање пене драстично је увећан, достижући 100 метара и 70 метара.
Још један модел ватрогасног тенка – Импулс-2М – произведен је 1988. године. Нови ватрогасни тенк био је заснован на совјетском борбеном тенку Т-62.
Импулс-2М поседује 50 топовских цеви за испаљивање капсула са водом, песком или ватрогасним прахом. Гусенично возило може да се креће брзином до 50 km/h и тешко је око 35 тона.
Може да поднесе потисак уназад од пет узастопних плотуна из десет цеви захваљујући снажној платформи Т-62. Систем за аутоматску контролу спречава случајну паљбу из више од десет цеви истовремено. Осим тога, поседује систем који штити труп возила од пламена и прегрејавања којим се решава најакутнији проблем модела ГПМ-54.
Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу