Како су совјетски војници постали италијански хероји у Другом светском рату?

Архивска фотографија
Више од пет хиљада совјетских војника за време Другог светског рата борило се на простору Италије, а неки од њих били одликовани највишим италијанским признањима. А како су се заправо нашли на далеком Апенинском полуострву прочитајте у нашем тексту.

Фјодор Полетајев

Једанаестог јула 1942. године у борбама на Дону водник Двадесет осмог гардијског пука Фјодор Полетајев рањен је и Немци су га заробили. Чинило се да је рат за њега био завршен. Међутим, фактички, чекало га је још много битки, висока признања СССР-а, али и Италије.

Полетајев је прошао неколико логора за ратне заробљенике на простору источне и јужне Европе. Иако је из логора у Хрватској успео да побегне, био је ухваћен. Водник који је неким чудом остао жив после тога нашао се у Италији. Ту је у марту 1944. године упућен у радни тим при немачкој војној јединици, стационираној неколико десетина километара од Тортоне.

У јулу исте године Полетајев је са групом другова успео да побегне и прикључи се снагама локалног покрета отпора. У саставу партизанских одреда, такозваних Гарибалдијевих бригада, учествовао је у многим борбама против Немаца. Писац Сергеј Смирнов који је проучавао живот Полетајева писао је о Фјодору: „Поседовао је халднокрвност која је шокирала другове и коју није губио ни у најопаснијим тренуцима у борби. Његови италијански другови искрено су заволели овог Руса и због снажне грађе и високог раста пријатељски га прозвали „џином Фјодором“.

Последња Полетајевљева битка одиграла се другог фебруара 1945. године код места Канталупо Лигуре. Његов одред буквално је прикован за земљу ватром војника Туркестанске легије у којој су служили колаборационисти из редова туркијских народа СССР-а. Да су партизани само још мало сачекали непријатељ би добио појачање и уништио их.

Полетајев је тада одлучио да одврати непријатеља. Он је изненада излетео напред и снажним гласом на чистом руском језику наредио легионарима да положе оружје. Затечени тим неочекиваним догађајем војници су помислили да су партизани добили помоћ и почели да се предају. Само се један прибрао и убио Фјодора. Борци покрета отпора, ипак, искористили су насталу ситуацију и натерали непријатеља у бег.

Фјодору Полетајеву постхумно указана је једна од највећих почасти у Италији када је награђен златном медаљом „За војничку храброст“. Признање је од власти Ђенове примио совјетски конзул како би га уручио члановима његове породице. Проблем је био што су га Италијани знали као Поетана, како је у списак партизанског одреда неправилно било унето презиме совјетског водника.

Петнаест година касније 1962. године писац Смирнов спровео је истраживање и утврдио ко је заправо био „џин Фјодор“. Те године Полетајев је постхумно добио звање Хероја Совјетског Савеза.

Форе Мосулишвили

Стрији водник Црвене армије Форе Мосулишвили доспео је у немачко заробљеништво 1944. године. Њега су Немци, заједно са другим заробљеницима грузинског порекла планирали да укључе у састав једне од националних колаборационистичких јединица. Они су прво пребачени у Пољску, а потом у Италију.

Форе, међутим, није намеравао да служи нацистима. Седмог септембра у друштву 70 колега побегао је и убрзо се прикључио италијанским партизанима који су дејствовали у Пијемонту.

Мосулишвили се истакао у саставу 118. партизанске бригаде и био постављен за помоћника командира формације. Учествовао је у десетинама диверзија и заседа, као и херојској, али неуспешној одбрани партизанске републике Република Осола (постојала свега месец и по дана) октобра 1944. године.
Трећег децембра његов партизански одред који је бројао 16 војника опколили су нацисти у једном од насеља у округу Новара. Немци су обећали да ће сачувати животе бораца ако се командир преда.

Пошто је командир одреда Едо дел Грата оклевао, схватајући каква га незавидна судбина чека у немачком заробљеништву Форе је одлучио да иступи пред Немцима. Рекавши да је управо он тај који им треба, Мосулишвили је прислонио пиштољ на слепоочницу и пуцао.

За пожртвованост која је спасла животе свим његовим колегама Форе Мосулишвили посмртно је награђен златном медаљом За војничку храброст. 1990. године постхумно је добио звање Хероја Совјетског Савеза.

Данијел Авдејев

За разлику од других совјетских војника који су пришли покрету отпора у Италији, лајтнант Данијел Авдејев на Апенинско полуострво није доспео у колони ратних заробљеника већ потпуно самоиницијативно.

У друштву неколико другова он је 1944. године успео да побегне из логора у Француској, а затим стигне до мирне неутралне Швајцарске. Они, међутим, нису планирали да у комфорним условима дочекају крај рата и одлучили су да се прикључе италијанским партизанима.

24. маја у Фурланији Авдејев је ступио у редове батаљона „Матеоти“ Гарибалдијеве бригаде „Таљаменто“. Одлични борбени и лидерски квалитети, као и добро знање италијанског језика (научио га је у разговору са италијанским заробљеницима у немачким логорима) омогућили су Авдејеву да ускоро стане на чело свог партизанског батаљона који је носио Стаљиново име.

Данијел Авдејев погинуо је 11. новембра 1944. године покривајући са својом јединицом повлачење главних снага у долини Азано, при чему је непријатељска колона потпуно била уништена. Влада Италије одликовала га је постхумно, педесет година касније, медаљом „За војничку храброст“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“