Чак и они који тек понешто знају из историје Другог светског рата, сигурно су чули за овај совјетски град на Волги. У Стаљинграду, како се тада звао Волгоград, Црвена амрија сломила је кичму Вермахту и преокренула ток светског сукоба.
Град је за ту победу платио високу цену. У жестоким уличним сукобима, артиљеријским гранатирањима и ударима из ваздуха један од најбрже растућих индустријских центара Совјетског Савеза претворен је у рушевине.
Историја херојског града који се прво звао Царицин бележи се од краја шеснаестог века. Први пут спомиње се у повељи цара Фјодора Ивановича из 1589. године као град основан ради одбране руских земаља од напада степских номада. Временом граница државе померила се на југ, а војно утврђење на раксрсници копнених и речних путева полако постајало велики трговински центар.
Грађански рат у Русији био је велико искушење за Царицин. Град који су бранили Црвени, од јула 1918 до октобра 1919. године одолео је трима великим нападима белогардејских трупа. Потом је неколико пута прелазио из руке у руку зараћених страна. На крају у Царицину су порушена индустријска предузећа, онеспособљена канализација, водовод и градска електростаница.
Јосиф Стаљин као председник Револуционарног совјета Севернокавкаског војног округа (орган војно-политичког руководства формацијама Црвене армије) активно је учествовао у одбрани града. 1925. године Царицин је због тих заслуга преименован у Стањинград.
Исте године на Тргу палих бораца Револуције у центру града откривен је споменик Лењину. Одмах поред њега налазио се симбол старог Царицина, православни Сабор Александра Невског који ће бити дигнут у ваздух 1932. године. Споменик „вођи светске револуције“ задржаће се нешто дуже, све до уличних борби за град крајем 1942. године.
1930. године у Стаљинграду је отворена прва у земљи Фабрика трактора, једна од највећих у Европи. Осим трактора производила је и лаке тенкове Т-26 и чувене средње Т-34. За време рата погони су радили све до 13. септембра 1942. године када су на подручје фабрике продрле немачке јединице пешадије.
Завичајни драмски театар Максим Горки био је културни центар Стаљинграда. Зграда подигнута у време Руске империје озбиљно је оштећена у борбама, тако да је реконструисана скоро седам година.
До рушилачког напада немачке авијације 23. августа 1942. године Централна робна кућа у граду словила је за једну од најлепших у земљи. У завршници Стаљинградске битке подрум зграде одабрао је за своје седиште штаб Шесте армије на челу са Фидрихом Паулусом. Совјетска војска ту је и заробила фелдмаршала 31. јануара 1943. године.
Једна од најмаркантнијих зграда у граду био је парни млин који је до Револуције 1917. године био у власништву породице поволошких немачких предузетника Герхард. Руинирана воденица није срушена после рата, нити је реконструисана, већ је задржана у том стању како би сведочила о страшним и херојским догађајима.
Кућа трговца Вороњина, која је у совјетско време постала Дворац пионира, имала је све што је било било потребно градској омладини. Музичке собе, балетски студио, лабораторију младих природњака, клуб младих морнара и још много тога. После рата озбиљно оштећена зграда је срушена.
На тргу испред железничке станице налазила се фонтана „Бармалеј“ посвећена истоименој бајци у стиховима Корнеја Чуковског. Реч је о композицији коју чини шесторо деце ухваћених у коло око крокодила. За време Стаљингрдске битке фонтана је постала позната у целом свету захваљујући несвакидашњим фотографијама ратних репортера на којима је радост на дечјим лицима била у оштром контрасту са суморним рушевинама кућа у окружењу трга.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
