Лариса Савицка, Рускиња која је преживела пад са 5 километара висине

• Пратите наше садржаје преко иновационог сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Пре четрдесет година спокој далекоисточног неба у близини града Завитинска (800 километара североисточно од Владивостока) нарушио је судар два авиона. То се догодило 24. августа 1981. године. Бомбардер Ту-16К сударио се са путничким авионом Ан-24РВ, који је путовао од Комсомољска на Амуру (910 километара североисточно од Владивостока) до Благовешченска (860 километара северозападно од Владивостока). Војни авион је притом вршио метеоролошка извиђања.

Ту-16К

Јавно власништво

До судара је дошло због неколико несрећних фактора. Сваки од њих појединачно је безначајан, али сви они заједно су довели до катастрофе. Ту-16К је био само једна од бројних војних летелица које су тог дана летеле изнад ове територије. Његови пилоти били су слабо информисани о другим авионима који се крећу небом. Зато су контролорима саобраћаја рекли да су постигли потребну висину, али су заправо то планирали да учине касније. Капетани војних летова у то доба нису користили радио-детектор, иначе би могли да лоцирају Ан-24РВ. Такође, цивилне и војне снаге нису биле довољно координисане.  

Ан-24РВ

Alain Durand

У 15:21 авиони су се сударили на висини од 5.200 метара. Ан-24 је изгубио горњи део и крила, пробивши својим пропелерима труп Т-16К. Авион се распао на делове и срушио у тајгу.

Погинуло је 37 људи: шест чланова посаде војног авиона, пет чланова посаде Ан-24РВ и 26 путника (укључујући једно дете). Лариса Савицка, 20-годишња студенткиња, неким чудом је преживела несрећу.

Лариса Савицка

Sputnik

Осам минута слободног пада

Лариса Савицка се враћала са свадбеног путовања са мужем Владимиром. Били су у посети његовим рођацима у Комсомољску на Амуру. Они су притом живели и студирали у Благовешченску. Лариса добро памти све путнике и тренутак када су ушли у авион, али се касније присећала: „Била сам тако уморна да се чак и не сећам како смо узлетели“. Авион је био полупразан и стјуардеса је брачном пару понудила седишта напред, али они су одлучили да седну позади, где су се мање осећале турбуленције. Била је то једна од одлука која је Лариси спасла живот: „Када се авион распао, седишта на којима смо најпре седели одломила су се и одлетела са другим делом авиона, тамо нико не би преживео.“

Пробудио ју је снажан ударац. Температуру од 25 степени у кабини одједном је сменило -30, када се горњи део авиона откинуо. Чула је вриштање и ваздух који је шиштао око ње. Владимир је погинуо у тренутку ударца, а Лариси је изгледало да је и њен живот завршен, јер није чак могла ни да врисне од туге или бола.

Реконструкција судара

Первый канал

У извесном тренутку пала је у пролаз између редова, али је успела да се врати у седиште. Ту се изненада сетила италијанског филма „Чуда се још дешавају“ који је гледала у биоскопу са Владимиром годину дана раније. Филм говори о Џулијани Кепке, која је преживела пад авиона у шумама у Перуу. Лариса се присећала: „Имала сам само једну мисао: како да умрем без мучења. Ухватила сам ручке седишта и покушала свом снагом да одвојим ноге од пода и да се склупчам.“ У филму Џулијана је учинила исто. На срећу, део репа Ан-24РВ са Ларисиним седиштем падао је полако без изненадних окрета. Присећала се да није могла да види шта се дешава: „Облаци су ми пролетали пред очима, онда их је сменила густа магла, а хучање ветра било је заглушујуће. Авион се није запалио. Изненада, поглед  ми је испунила експлозија зеленила. Тајга! Стегла сам се и покушала да се саберем.“ Лариса је поново имала среће. После осам минута слободног пада њен део авиона се спустио на групу савитљивих бреза, због чега је слетање било много мекше него да је пао директно на земљу или на четинаре.

Три дана у тајги

Прво што је Лариса чула када је дошла себи било је зујање комараца око ње. Због шока није могла да схвати колико је повређена. Имала је повреде кичме (на срећу, могла је и даље да се покреће), сломљена ребра, руку и ногу, потрес мозга и избијене зубе, такође је осећала неки туп бол кроз читаво тело. Лариса је имала низ халуцинација: „Отварам очи: небо ми је над главом, седим у седишту и Волођа је испред мене. Седи на поду неуништеног десног дела авиона, наслоњен на зид. Изгледа као да ме гледа, али очи су му затворене. Као да се опрашта од мене. Мислим да, ако је имао последњу жељу, пожелео је да ја преживим.“

Упркос свим повредама, Лариса је могла да хода. Увече је почела да пада киша и она је пронашла део трупа испод којег се сакрила. Било јој је страшно хладно и она је користила пресвлаку са седишта да се загреје. Током прве ноћи чула је рику негде у шуми. Можда је то био медвед, али Лариса је била превише у шоку да би о томе размишљала. Присећала се: „Чула сам хеликоптере, нашла сам црвени покривач седишта и почела да машем. Видели су ме, али су мислили да сам геолог. Њихов камп је био недалеко.“ Тек трећег дана сетила се да је Владимир имао шибице и цигарете у џепу од јакне.

Ископан гроб и мизерна компензација

Потрага је пронашла Ларису како седи у седишту и пуши. „Када су ме спасиоци пронашли, нису могли ништа да изговоре од шока. Разумела сам их. После три дана која су провели скидајући делове тела са дрвећа, одједном су видели живог човека“, присећала се. Нико није могао да верује да је неко преживео такав пад (то је заправо и разлог зашто су је тако касно пронашли). „Изгледала сам као чудо. Била сам потпуно плава са сребрним сјајем. Фарба са авиона је била невероватно лепљива, мајка ми је скидала месецима. А коса ми је била као велико парче стаклене вуне од ветра.“ Када су спасиоци стигли, Лариса више није могла да хода. Објаснила је: „Чим сам видела људе, изгубила сам снагу.“ Спасиоци су морали да посеку неколико бреза како би хеликоптер слетео и једину преживелу пренео у Завитинск. „Касније, у Завитинску, сазнала сам да је за мене ископан гроб. Ископали су га према списку путника.“

Ларисино лечење је било тешко, али све у свему њено тело је успело да се опорави. Била је кандидат да добије статус инвалида због тешких повреда, али комисија је одлучила да нису биле довољно тешке. Лариса је такође добила веома малу компензацију од само 75 рубаља (око 117 долара према тадашњем курсу), док је просечна месечна плата у СССР-у тада била 178 рубаља (око 278 долара). Лариса Савицка је уписана у Гинисову књигу рекорда као особа која је добила најмању компензацију после пада авиона.

Лариса Савицка са сином, 1990. године.

Владимир Саяпин/ТАСС

За јавност судар авиона је био тајна

Совјетске новине нису објавиле ништа о несрећи. С обзиром на званичне резултате истраге, власти су прогласиле да кривицу за судар сносе контролори лета и пилоти. Лариса Савицка је за то сазнала тек 90-их. А први текст у новинама појавио се тек 1985. године, у којем се ипак се није писало о несрећи, него само о њеном преживљавању.

Лариса се касније преселила из Благовешченска у Москву. Било јој је превише тешко да живи у граду у којем ју је све подсећало на Владимира. У престоници се заинтересовала за психофизиологију. Чак и 40 година после несреће признаје да се сећа свега и да и даље пати због тих сећања. Истовремено верује да „гром не удара у исто место два пута“, па се не плаши летења. 2020. године Лариса Савицка је учестовала у стварању филма „Једина“ редитеља Дмитрија Суворова. Била је саветник при писању сценарија и радила је са глумцима како би филм био што аутентичнији.

Лариса Савицка каже: „У мени и даље живи идеја да је могуће научити како се може преживети у таквој ситуацији.“

Лариса Савицка 40 година после авионске несреће

Артем Геодакян/ТАСС

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!