Зашто су људи у СССР-у ствари куповали „да трају ВЕКОВИМА“?

Russia Beyond (Н. Желудович / TASS; Юрий Белозеров / TASS; Максим Блохин / TASS; Алексей Раковщик)
Просечан рок употребе совјетских плакара био је 30 година, аутомобила 50 година, док су се теписи користили бесконачно. Ту није била само штедљивост на делу.

1999. године Дмитриј Најм, родом из Первоуралска, напунио је 14 година. Тада је први пут девојчицу која му се допадала позвао на састанак. Веома је желео да је импресионира и зато је одлучио да је провоза у првом аутомобилу свог оца ВАЗ-2106, 1972. године производње. У време СССР-а нико није ни сањао о западним аутомобилима. Плате су биле мале, а страна возила је, осим тога, било невероватно тешко набавити због тоталног дефицита. Док је отац спавао, Дмитриј је украо кључеве, сео за волан и кренуо на састанак са својом изабраницом.  

ВАЗ-2106

„Провозао сам се са девојком. Уследили су пољупци на месечини. Био је јул. Тада сам јој поклонио минђуше и научио је да вози. Затим сам од родитеља, наравно, добио своје, али вредело је!“ – присећа се Најм.   

Данас је Дмитриј ожењен другом женом, има децу, а татин ауто и даље чува у гаражи у возном стању.   

Према његовим речима, као и по мишљењу других Руса који су одрасли и живели у СССР-у, скоро све ствари произведене у Совјетском Савезу куповале су се за неколико генерације и дуго су коришћене.   

Несташица и сиромаштво  

Важну улогу при избору робе имао је тотални дефицит. Људи су, посебно у унутрашњости, знали да је тешко набавити квалитетан плакар или телевизор. То су углавном радили преко познаника и рођака који су били запослени у трговинским предузећима и имали директан приступ дефицитарној роби. Када би купио такав телевизор, нико није знао када ће моћи да га замени или купи нови. Осим тога, ниске плате су људе наводиле да купују квалитетне ствари које могу да трају „вековима“.  

72-годишња Јелена Краснова је у совјетско доба живела у Таганрогу. Према њеним речима, у унутрашњости је било немогуће купити намештај или белу технику због дефицита. Осим тога, њена мала плата јој то није омогућавала. Како би купила телевизор и магнетофон одлазила је у Моску, а по млин за кафу у Ригу (Летонија је била део СССР-а од 1940. до 1991. године), док је посуђе и кристални лустер набавила у суседној, тада социјалистичкој, Чехословачкој.   

„У Чехословачкој бисмо у девизној продавници заменили 300 рубаља за локалне круне и куповали чешко посуђе и лустере. Могли сте ту да набавите и кожни капут, али то је већ било 600 рубаља, прилично скупо. Просечна плата била је тада 120 рубаља“, присећа се она.   

42-годишња Олга Пастушкова из Самаре као дете је на молбу родитеља сама стајала у редовима за маслац, кобасицу или фаширане шницле. А у стану њене мајке и даље се налази совјетски креденац са кристалним вазама, због којег је њена породица такође стајала у редовима.  

„Мама је ове године умрла, а креденац још стоји. Ипак је производња тада била усмерена ка квалитету, а не ка количини“, сматра Пастушкова.   

63-годишњи Алексеј Раковшчик из Санкт Петербурга стајао се често заједно са женом и таштом у редовима. Једном је неколико сати провео у реду у робној кући да за жену купи гаће које су тада биле у дефициту.   

„Жена је у Дому Лењинградске трговине стајала неколико сати да купи бундицу за нашу ћерку. А једном су ташта и жена стојећи у реду набавиле телевизор 'Радуга' који се продавао на одељењу мушких одела. Када је нестало одела, појавио се телевизор и тако су га купиле. Подразумевало се да квалитетне ствари дуго трају. Осим тога, ја се веома вежем за ствари, волим оно што је једноставно за коришћење и поуздано“, објашњава Раковшчик.   

Телевизор Радуга-303

Поправке и поверење у државни стандард   

Константни дефицит створио је код људи навику да купују поуздане ствари које дуго трају радије него да стално троше на ствари слабог квалитета.  

Квалитет робе контролисала је држава. Још 20-их година почело је успостављање система стандарда у производњи (ГОСТ), а од 60-их сва роба за цивилну употребу носила је печат са ознаком ОТК (Одељење техничке контроле). Поједини производи су добијали и специјални знак квалитета.  

Осим тога, многе ствари је било једноставно поправити, присећа се 56-годишњи Дмитриј Попов из Санкт Петербурга. Његови родитељи су 60-их купили фрижидер ЗИЛ и он је и даље у употреби у викендици.   

Фрижидер ЗИЛ

„Ствари су некада биле погодне за поправку, односно, цена поправке је била знатно нижа од цене нове ствари. Исти фрижидер, мада застарео, у условима ограниченог коришћења врши све функције. Ниједном није било великих кварова на њему“, каже Попов.   

Намештај који је Марина из села у Псковској области купила 70-их такође јој служи преко 40 година. Не планира да га замени, пре свега зато што сматра да је леп и „прави“. „Све сам куповала по свом укусу, намештај је тада био од природног дрвета и изгледао је лепo!“

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“