Како је Јапанцима за длаку измакло да отму од Русије њене далекоисточне територије?

Archive photo
Грађански рат у Русији отворио је Јапану велике могућности. Амбиције ове земље нису се простирале само на руску обалу Тихог океана, него и на целокупан простор огромног Сибира.

Интервенција широких размера држава Антанте у Русији никако није била мотивисана идеолошком мржњом и доласком бољшевика на власт. Лондон и Париз много више бринула је намера Лењинове владе да земља изађе из рата против Немачке. Није изненађујуће што су се савезници у Грађанском рату који се распламсавао на рушевинама Руске империје ослањали на контрареволуционарни Бели покрет чији су се лидери клели да ће вратити руску војску на бојно поље и ратовати против Немачке све до дефинитивне победе.

Јапански војници у Сибиру

Непосредно после склапања Брестског мира између Совјетске Русије и Немачке трећег марта 1918. године савезнички војни контигенти почели су да се искрцавају у руским лукама на северу, југу и истоку земље. Они, међутим, нису журили са ризичним потезима у туђем сукобу, држећи се подаље од борбених сукоба и настојећи да без много напора и користећи друге остваре своје циљеве. У том контексту издвајао се Јапан, коме је тешка ситуација у Русији отварала велике могућности.

Међу окупљенима амерички генерал Грејвс (седи трећи слева) и јапански генерал Отани. Владивосток, 1918. или 1919.

Јапан је на учешће у интервенцији на руском Далеком истоку подстицао Вашингтон. У почетку су мишљења у јапанском друштву, поводом тога да ли се у све то треба уплитати, била подељена. Међутим, временом су размере мешања у руске послове „земље изалазећег сунца“ расле геометријском прогресијом, а Сједињене Државе се питале како да ограниче све веће апетите свог савезника. „С обзиром на позицију и интересе у источној Азији, Јапан треба да има главну улогу у успостављању реда у источном Сибиру“, рекао је јапански министар спољних послова Гото Симпеј Американцима у јулу 1918. године.

Јапанске трупе у Владивостоку, 1918.

Први јапански војници искрцали су се у луци у Владивостоку петог априла 1918. године. Реч је о две чете морнаричке пешадије из ескадре вицеадмирала Хирохаруа Катоа. Повод је било убиство које су у граду дан раније извршила двојица непознатих Јапанаца. Не наилазећи на отпор врло брзо су под своју контролу преузели луку и центар Владивостока. „Почео је одавно припреман империјалистички напад са истока“, одреаговала је истог дана совјетска влада. „Империјалистички Јапан жели да угуши Совјетску револуцију, да одсече Русију од Тихог океана, освоји богате пределе Сибира, потчини сибирске раднике и сељаке“.

Јапанске трупе у Хабаровску, 1920.

Јапан је од светског рата добио неочекивани поклон, нетакнуту ризницу Сибир. Јапанци треба да освоје сибирску ризницу... Припајање Јапану, не у смислу интервенције, него у економском смислу, зависи од умећа Јапанаца“, писао је уредник „Народних новина“ И. Рокуро. У Токију се расправљало о томе како извести ширење на руском Далеком истоку. Као једна од најприхватљивијих варијанти акције виђено је потискивање „екстремиста“, како су се тада називали бољшевици, из региона, подршка локалних „умерених“ политичких снага и помоћ успостављању тампон руске државе под окриљем Јапана, „независног Сибира“, како се изразио дипломата Итиро Мотоно. Притом је требало радити опрезно, без отворене агресије, обазирући се на реакцију западних сила и не дозвољавајући развој општенародног ослободилачког покрета.

Владивосток, септембар 1918.

Октобра 1918. године јапанске трупе на руском Далеком истоку бројале су више од 72 хиљаде људи (поређења ради, амерички експедициони корпус „Сибир“ имао је преко 9 хиљада људи). Под њихову контролу доспео је део Транссибирске магистрале, велике територије на Приморју и Приамурју, јапански гарнизони налазили су се чак источно од Балкајског језера. У Јапан су обилато извожени природни ресурси, укључујући дрво, угаљ и велики улови риба из породице пастрмки и харинги.

Јапанско руководство ослањало се на својеглаве козачке атамане као што су били Григориј Семјонов и Иван Калмиков. Ови активисти Белог покрета добијали су финансије, оружје, као и кад устреба, непосредну помоћ јапанских трупа. Са признатим вођом белих, „врховним владарем Русије“ адмиралом Александром Колчаком Јапанци су имали компликован однос. У Токију су сматрали да тај „човек Вашингтона“ може да нашкоди интересима „земље излазећег сунца“. „Јапан није заинтересован за брзу обнову јединствене и јаке Русије. Попут Кине, он ће и овде тежити подршци Грађанског рата до потпуног исцрпљивања Русије како би се створило погодно тло за експлоатацију ослабљене земље“, писао је у фебруару 1919. године шеф Колчакове владе Петар Вологодски.

Врховни владар Русије, адмирал Александар Колчак у Омску, 1919.

Јапанци су за разлику од других интервената активно учествовали у борбама против локалних црвених партизана. И док је са Американцима био склопљен некакав прећутни пакт о ненападању, против јапанске војске водиле су се жестоке и крваве борбе које су однеле десетине и стотине живота са обе стране. Током интервенције погинуло је према различитим изворима до три хиљаде војника и официра Императорске армије.

Непослушност становништва сурово је кажњавана. Спаљивана су цела села и вршена стрељања за пример. Један амерички официр био је сведок казнене акције Јапанаца испред железничке станице Свијагино у јулу 1919. године: „Петоро Руса доведено је на гробове ископане у околини железничке станице, очи су им вазане и наређено им је да клекну на колена, са рукама везаним на леђима, на ивицу гробова. Двојица јапанских официра скинули су се и извукли сабље којима су ударали жртве по врату отпозади. И како су жртве падале у гроб, тако би сваку од три до пет јапанских војника ударало бајонетима, вриштећи од радости. Две жртве биле су одмах обезглављене ударцима сабљи, док су остале судећи по земљи која је на њих била бачена, а која се померала, остале живе“.

Јапанци позирају крај тела својих жртава

Поред тога, захваљујући Јапанцима спасени су животи више од 900 сирочади из породица Пољака прогнаних у Сибир још за време цара. Деца чији су родитељи погинули у паклу Грађанског рата, одвођена су у Јапан, а касније пребацивана у историјску отаџбину. Јапанци су пружили помоћ и америчком Црвеном крсту у евакуацији из зоне борбених дејстава скоро 800 руске деце која су на исток земље стигла из Петрограда 1918. године. Овде су су се она опорављала после гладовања током зиме, пошто су због рата који је изненада избио били одвојени од куће. Тек после три године обишавши цео свет успели су да се врате својим родитељима.

Јапанске трупе у Харбину, 1919.

И док се са завршетком Првог светског рата у новембру 1918. године озбиљно постављало питање сврсисходности присуства војних контигената интервената на територији Русије, пораз белих војски Колчака и Деникина у лето и јесен 1919. године учинио је њихово постојање потпуно бесмисленим. Вашингтон, Лондон и Париз полако су почели повлаче својих трупа, док је Токио, пак, започео са јачањем војног присуства у региону. Број војника Императорске армије на територији Русије почетком 1920. године премашио је сто хиљада људи.

После пораза Белог покрета на истоку Русије Црвена армија ушла је у директни сукоб са јапанским трупама. Међутим, будући да совјетска влада у том тренутку није била спремна за отворени рат са „земљом излазећег сунца“, Лењин је у фебруару 1920. године изашао са идејом стварања демократске тампон државе на истоку земље. За Јапанце измучене антигерилском борбом и жељне предаха, пројекат се испоставио као потпуно прихватљив. Осим тога Токио се надао да ће Далекоисточна република основана 6. априла постати његов протекторат.

Јапанци напуштају Владивосток

Тим надама није било суђено да се остваре. Далекоисточна република у потпуности је контролисана из Москве, а Народна револуционарна војска успешно је задавала завршне ударце белогардејским снагама на Далеком истоку. Истовремено марионетске владе створене на руском тлу под контролом Јапана показале су се као неспособне. Поред свега Токио се нашао под великим дипломатским притиском Сједињених Држава које нису желеле да ојачају свог геополитичког ривала на Пацифику.

Ослободилачка војска у Благовешченску, 1920.

На крају „земља излазећег сунца“ почела је да уступа. Последњи јапански војници напустили су Владивосток 25. октобра 1922. године, а већ у новембру Далекоисточна република ушла је у састав Совјетске Русије. Само је северни Сахалин остао у рукама Јапанаца, да би после дугих и тешких преговора са Совјетским Савезом 1925. године морали да га врате.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“