Како се у Совјетском Савезу долазило до производа у време великих несташица?

Сергей Метелица/ТАСС
Тоталне несташице навикле су совјетске људе на несвакидашње поступке. У шта су се све људи упуштали да би дошли до драгоценог пара кобасица или макар тоалетног папира?
  • Пратите наше садржаје преко сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Синтагма „избацити робу“ имала је за совјетске људе нешто другачије значење. „Избацити“, значило је изложити дефицитарне производе на тезгу. Производ је нестајао дословце за неколико десетина минута или неколико сати. Притом, неки производи уопште нису ни долазили у продавнице, циркулишући само на „црном тржишту“.

У последњим деценијама постојања СССР-а несташице у овој земљи биле су комплетне. Планска совјетска привреда није узимала у обзир стварне потребе људи. Тако се у неком планинском таџикистанском селу могло наћи, рецимо, скупо увозно мушко одело, притом само у једној, иако најтраженијој, величини. Државни монопол на све живо, одсуство приватног сектора, централно планирање и фиксне цене, нерегулисане законима понуде и потражње, све то довело је до константних недостатака најобичније робе, од тоалетног папира до поморанџи, сапуна и шибица.

Како би сте дошли до жељеног производа, морали сте да прибегнете лукавству. „Људи су били сналажљиви, знали су систем, где да се обрате и набаве оно што им треба. Међутим, то је умело да буде и врло заморно. У мојој породици су, рецимо, фарбали и лепили на зид џакове од кромпира, а то је било нешто попут тапета са текстуром“, пише блогерка Јекатерина, која је детињство провела у Совјетском Савезу.

Наћи везу

Јунак совјетског филма „Људи и лутке“ примећује нешто врло карактеристично за то време. „Премијера представе у позоришту. И ко седи у првом реду? Седе угледни људи. Шеф магацина седи. Шеф продавнице... Сви градски руководиоци воле шефа магацина. Јер дефицитарна роба је у рукама шефа магацина!“

Познанство са шефом продавнице, магацина или обичне продавнице, у време несташица, било је злата вредно. Ови људи тачно су знали шта и када стиже у радњу. Сви су желели да се друже са њима или нађу неког ко их познаје. „У продавницу је увече стигла, рецимо, дефицитарна кобасица и нека од продавачица се „изланула“ другарици. Ова одмах јавља другој другарици да „сутра долази кобасица“, па сестри, свекрви, куми, учитељици сина или ћерке и својој шефици, и све у поверењу. На крају јoш током вечери на степеништу испред бакалнице скупља се маса света“, каже Раиса Кобзар из Краснојарска која је више од 40 година радила за тезгом.

Стати у ред ноћу

Ни тајне дојаве о следећем „избацивању“ робе нису биле сигурна гаранција да ћеш набавити оно што желиш. Чекање у редовима сатима била је незаобилазна „чар“ несташица. Понекад је требало стати у ред ноћу. Они који су чекали у редовима на длановима су оловком писали бројеве, да се зна ко је иза кога, а неки су заузимали место искључиво ради продаје истог.

Породице из комшилука договарале су се око чекања робе у различитим редовима, а онда организовале размену.
„Једном приликом стајала сам четири сата у реду да купим јакну сину. Са њим је остала моја мама, а ја се гушила у подивљалој руљи, која је хтела да развали врата. Пуштали су отприлике десет до дванаест људи. Дечја продавница налазила се преко пута милиције, и на крају су због галаме дошла два милиционера да стражаре, да не развале врата. Међутим, то се убрзо ипак догодило“, открива Ирис из Подмосковља.

Куповина од препродаваца

„Код нас су износили дефицитарну робу само у радно време, и ја нисам стизала ништа да купим. Осим тога препродавци су куповали робу директно на задњем улазу“, каже Татјана из Калуге.

Препродаја је у Совјетском Савезу била кривично дело за које је могло да се добије између две и седам година затвора. Али за оне спремне на ризик било је то златно доба. Због недостатка времена и других могућности људи су од њих куповали робу по много вишој цени. Препродавци су били „добри“ са шефовима магацина и продавница. Одељење за борбу против крађе социјалистичке имовине организовало је рације, како би ухватило и једне и друге. Међутим, на дефицит нису били имуни ни запослени у том одељењу, па се догађало да продавнице буду упозорене на контроле, у замену за кобасице, рибу и друге производе.

Страна роба само код шверцера

Шверцери су трговали страном робом. Набавити страну робу у совјетским продавницама било је једноставно немогуће (изузев специјализованих радњи, такозваних „Берјозки“ у којима су дипломате, као и технички и војни стручњаци могли да купују званично зарађеним доларима на службеном путу). То се односило како на обичне жваке из иностранства, тако и на страну технику или фармерке.

Шверцери су робу куповали директно од странаца који су службено боравили у Совјетском Савезу или оних који су са њима били у контакту по природи посла, као што су таксисти, дипломате, водичи или преводиоци. Стране фармерке код шверцера су могле да се купе за 150 рубаља у време када је просечна плата, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, била од 80 до 200 рубаља. Као и препродавци и швецери су били ван закона, али су направили читаву илегалну империју.

Одлазак у други град

На крају, по храну и друге производе могло се отићи у други град. У Совјетском Савезу постојали су добро снабдевени градови, у којима је за разлику од унутрашњости, ситуација била боља. То су били Москва, Лењинград (данашњи Санкт Петербург), центри савезних република, „затворени“ градови са производњом, важном за земљу. Ко није успео да набави храну седао би на „електричку“ (приградска железница), воз или аутобус и правац у најближе високоснабдевене градове.
У време совјетских несташица у Москву се ишло по све и стајало, у просеку, четири до шест сати у редовима. То је било сасвим уобичајено. Прво ствари, одећа, ГУМ, ЦУМ (робне куће) и Петровски пасаж у центру. Па „Москвичка“ и „Синтетика“ на Калињинском проспекту, а затим увече мале прехрамбене продавнице у Пјатницкој улици где се обављала галантна куповина у виду димљеног сира у цреву, маслаца, увозне пилетине, мајонеза у малим стакленим теглицама и обавезно свеже млевене кафе. Приградски воз у повратку дивно је мирисао на кафу, поморанџе и барену кобасицу све до куће, пише Ирис.

Тржни центар ГУМ, Москва

Међутим, у Москви у сиромашним деведесетим годинама прошлог века проблем са несташицама је кулминирао. Роба се издавала само на „картицу Московљана“, за оне који су били пријављени у престоници. Иако су се картице увелико фалсификовале, возови који су мирисали на кобасице проредили су се.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“