На пролеће 1992. године један Рус је покуцао на врата британске амбасаде у Риги. Са дна своје торбе извукао је узорак тајних докумената које је, како је тврдио, украо из архиве КГБ-а у Русији. Збуњеном чиновнику је обећао много више поверљивих докумената у замену за азил у Великој Британији.
Човек који се појавио у британској амбасади био је Василиј Митрохин, сарадник КГБ-а у пензији. Не само што је био у пензији, него је представљао организацију која више није постојала, с обзиром да је КГБ распуштен после распада Совјетског Савеза 1991. године. Ипак, западне обавештајне службе су биле заинтересоване за ове документе.
Делић документације који је Митрохин донео у британску амбасаду указивао је да је он заиста имао приступ поверљивим информацијама. Британска тајна обавештајна служба (MI6) приступила је извлачењу извора и преосталог материјала из Русије.
Испоставило се да је Василиј Митрохин у СССР-у имао скоро потпуни приступ архивама КГБ-а због своје позиције у организацији. Када је руководство КГБ-а наложило да се архиве Прве управе КГБ-а пребаце из седишта у Лубјанки у нови комплекс КГБ-а у рејону Јасењево на југоистоку Москве, Митрохин, који је радио као старији архивар, био је задужен да надгледа овај процес.
За Митрохина је то била одлична прилика да копира и прокријумчари гомиле поверљивих докумената. Од 1972. до 1984. године архивар је копирао стотине и хиљаде докумената који бацају светло на приступ КГБ-а прикупљању података и вођењу шпијунских мрежа у иностранству од почетка совјетске епохе до њених последњих година.
Митрохин је годинама копирао тајне документе из КГБ архива и копије скривао у канти за млеко испод пода у својој викендици.
Необично је да је садржај своје колекције разоткрио тек после распада Совјетског Савеза. Као држављанин постсовјетске Русије отишао је у независну Летонију са делићем документације. Особље у британској амбасади најпре га је одбило, јер су мислили да је непоуздан, али после провере се испоставило да није тако.
„Из првих 50 докумената Британци су схватили огроман значај Митрохинове архиве. После тога су организовали да читава Митрохинова породица пређе у Лондон: његова жена, свекрва и син (сви су били инвалиди). А Митрохин је већ имао преко 80 година“, рекао је Олег Гордијевски, двоструки агент који је пребегао у Британију 1985. године.
Митрохинови мотиви нису сасвим јасни. Неки су убеђени да је бивши службеник КГБ-а био разочаран у совјетски систем и у методе тајне полиције и да је зато био спреман да преузме огроман ризик, само како би осигурао да истина изађе на видело.
Други сумњају да су његови мотиви били више користољубиви. Разочаран у своју каријеру и оптерећен инвалидношћу чланова породице Митрохин је у кријумчарењу докумената видео прилику да промени свој живот.
Без обзира на мотиве, документи су откривени. Митрохинова архива је била детаљнија од свих других обавештајних података који су откривени током постојања СССР-а. Према речима ФБИ, документи су „најкомплетнија и најобимнија колекција обавештајних података икада добијена од једног извора“.
„Митрохинови документи обухватају период од успостављања совјетске власти 1917. до предвечерја Горбачовљеве власти“, каже Кристофер Ендрју, професор историје, коаутор две књиге засноване на Митрохиновим документима.
Документи су били врло разноврсни по садржају. Биле су ту, између осталог, белешке о папи Јовану Павлу II, кога су тајне службе желеле да компромитују; о Мелити Норвуд, британској агенткињи КГБ-а која је поверљиве научне информације деценијама прослеђивала совјетским контактима; о чувеној шпијунској групи у Британији познатој као Кембричка петорка, за чије је неке чланове КГБ сматрао да су непоуздани због претераног конзумирања алкохола; и о Мартину Лутеру Кингу, кога је КБГ (као и ФБИ) желео да дискредитује.
Осим тога, документи су открили неке ствари које су раније биле непознате властима на Западу. На пример, сазнали да је СССР имао план да изведе неколико саботажа на америчком тлу (и у другим савезничким земљама), у случају да хладни рат пређе у отворени оружани сукоб. У различитим деловима САД налазиле су се резерве оружја спремне да буду употребљене у случају да до тога дође.
Архиве такође показују да је КГБ подржавао теорије завере око убиства председника Џона Кенедија, финансирајући писце који су промовисали алтернативни приступ овом историјском догађају.
Као што је Митрохинов мотив био предмет нагађања, тако су се и релевантност и веродостојност откривених материјала такође доводили у питање. Мада документи без сумње представљају богат извор информација за историчаре, њихова релевантност за савремене обавештајне службе је спорна, посебно због застарелости.
Прва књига заснована на Митрохиновој архиви објављена је 1999. године, а оригиналне белешке су доступне јавности од 2014. године. Чак и у време разоткривања докумената британским властима 1992. године, Совјетски Савез и КГБ више нису постојали. Мада је откривање неких података довело до отварања истрага у Британији, Италији и Индији, оне нису довеле до значајних резултата. Довољно је рећи, на пример, да совјетски извор информација Мелита Норвуд никада није осуђена у Британији за оно што је чинила током хладног рата.
Данас свако може приступити Митрохиновој архиви преко дигиталне архиве Центра Вилсон.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
