При крају своје војне каријере 1804. године адмирал Ушаков у сећањима на дугу службу у руској морнарици писао је: „Богу хвала, у свим наведеним борбама против непријатеља, у флоти док сам јој ја командовао на мору, уз благост Свевишњег, ни један брод није изгубљен, нити је ико из наших редова заробљен“. Те речи никако нису биле пуко хвалисање. Ушаков је заиста изашао као победник у свим малим и великим поморским биткама у којима се обрео.
У поморским биткама у 18. веку противници су се обично држали линијске тактике: бродови противничких страна би се равномерно распоредили у линији, једни наспрам других и полако водили вишечасовну борбу. Створити доминацију у снагама за напад неког дела непријатељске флоте без нарушавања поретка у таквим условима било је изузетно тешко. Ушаков је био један од малобројних команданата флоте који се није плашио да ризикује и дејствује неконвенционално. Он је храбро нарушавао борбени поредак када је то било потребно, импровизовао, делио снаге, маневрисао, стварао предност на одабраном правцу свог главног напада који је обично усмераван на непријатељске адмиралске бродове. Њихово уништење уносило је у непријатељске редове пометњу и хаос.
Поред тога адмиралски брод самог Фјодора Фјодоровича упркос устаљеним правилима најчешће се није налазио у центру борбеног поретка, већ увек био присутан на одлучујућим секторима битке у непосредној близини непријатеља. Посаде бродова цениле су чврстину карактера, личну храброст и непоколебљиву вољу свог команданта. „Ушаков је увек знао колико је важно да морални дух његових потчињених буде на висини. Он је умео да подстакне морнаре и официре на превладавање свих тешкоћа и пробуди стремљење ка једном заједничком циљу, а то је уништење непријатеља“, говорио је вицеадмирал совјетске Ратне морнарице Јуриј Рал.
Ушаков је своје најсветлије тренутке имао у Руско-турском рату 1787-1791. године, када је Турцима нанео низ значајних пораза. Победе је успевао да извојује упркос великој бројчаној надмоћи непријатеља, изненадним нападима руске флоте, употребљавајући тактичке потезе на које се командни кадар у то време ретко одлучивао, као што су приближавање непријатељској флоти на малу удаљеност без престројавања походног у борбени поредак или стварање и ефектно коришћење резерве бродова за успешне резултате у главном правцу.
Кључна победа Ушакова и руске флоте у том рату била је извојевана у бици код рта Калиакрија 11. августа 1791. године. Турско-алжирска флота била је усидрена у мору покривена обалским батеријама када се у процеп између ње и обале изненада устремила руска ескадра изазвавши хаос и пометњу у непријаттељским редовима. Покушаји турске флоте која је трпела велике губитке да заузме борбени поредак нису успели, а обалске батерије морале су ускоро да прекину ватру због бојазни да погоде своје. Пораз код Калиакрије приморао је Османску империју да одмах тражи скалапање мира са Русијом.
И ма како парадоксално звучало, Фјодор Ушаков који је толико пута и тако успешно ратовао против Османлија, повео је 1798. године Турке у борбу. У Другој антифранцуској коалицији Русија и Османска империја били су савезници, а командант флоте стао је на чело уједињене ескадре, која је дејствовала у Средоземном мору. Један од главних задатака био је ослобођење Јонских острва, западно од Грчке, од присуства непријатеља.
Највеће и најважније острво у архипелагу било је Крф, на коме се налазио добро утврђен истоимени град са гарнизоном са три хиљаде војника. У бастионима на мањем острву Видо које је заклањало Крф, а које је руски командант флоте прецизно окарактерисао као кључ за град, налазило се још 500 Француза. Ушакову је на располагању било нешто мање од осам хиљада војника, чији су велики део чинили Турци и грчки добровољци.
После неколико месеци опсаде 1. марта 1799. године руски командант флоте одлучио се на напад. Четири сата савезничка ескадра гађала је утврђења Француза на острву Видо. Док још паљба није била завршена Ушаков је издао наредбу о десанту две хиљаде људи. Притом адмиралски брод команданта неустрашиво је напао непријатељске обалске батерије. „Од непрестане, страшне канонаде и грмљавине великог оруђа тресла се цела околина... Видо је може се рећи било разнето картечом и не само ровови... него ни једно дрво није поштеђено страшне гвоздене лавине...“, сведочио је очевидац догађаја.
Заузимање Вида омогућило је руској артиљерији да са његових висоравни безбедно и делотворно гађа Крф. Захваљујући интервенцији адмирала заробљени Французи спашени су масакра на који се спремала турска војска. „Ура за руску флоту!... Ја данас кажем себи зашто нисам био код Крфа макар и као морнарички заставник“, био је одушевљен успехом Ушакова један други прослављени војсковођа, Александар Суворов лично.
Средоземни поход био је последња велика војна кампања у животу Фјодора Ушакова. 1807. године окончао је активну службу и отишао у своје село Алексејевка у Тамбовској губернији. Последњих десет година свог живота адмирал је посветио цркви, молитвама и доброчинству. Редовно је посећивао Санаксарски манастир и присуствовао свим службама, без обзира на године (имао је преко 60), не заостајући за манастирском братијом. У време Великог поста пуковник флоте живео је у манастиру у специјалној ћелији.
Побожни живот Фјодора Фјодоровича навео је Руску православну цркву да 2000. године адмирала уврсти у свеце Саранске епархије који се локално поштују, а 2004. године постао је сверуски светац као праведни ратник. Приликом канонизације речено је да „снага његовог хришћанског духа није оваплоћена само у славним победама у биткама за Отаџбину, него и великом милосрђу коме се дивио и поражени непријатељ. Милосрђе адмирала Фјодора Ушакова свима је било заклон“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
