Једна од буквално најдрагоценијих стварчица коју је поседовао совјетски ђак био је кључ од стана који му је висио око врата. Он му је био потребан да после школе уђе у стан, јер су родитељи већине деце на послу остајали до вечерњих часова.
Око врата су га носили и дечаци и девојчице, али чешће дечаци, јер су учествовали у спортским играма и тучама много више од својих другарица, па им је било лакше да га изгубе. Ако би се то десило, наступало је мењање браве, на незадовољство родитеља, које је било мучно и скупо, јер је са изгубљеним кључем увек остајала зебња да га може пронаћи неки лопов. Зато је сваког јутра пре одласка у школу ђак око врата стављао кључ.
Неке мајке би на постави школске униформе зашивале специјални џепић за чување кључа. Али понекад је све то било узалудно, јер су дечаци управо кључ користили у својој специфичној верзији боћања, вртећи га на канапу изнад главе и бацајући га према предмету који треба погодити. Ко би бацио кључ ближе, тај је био победник.
У џепу совјетског дерана обавезно се налазио новчић од две копејке са рупом кроз коју је био провучен конац. То је било мало лукавство које му је омогућавало да бесплатно телефонира са јавног телефона, на пример, родитељима. Требало је спустити новчић у прорез, а кад се разговор заврши опрезно га извући, штедећи на тај начин новац за сладолед и друге дечје радости.
Прави совјетски деран је, наравно, морао да има код себе праћку и колекцију такозваних „меткова“ за гађање: мале каменчиће или кратке комадиће жице савијене у облику слова U. Праћка је најчешће била начињена од одговарајуће рачвасте гране и обмотана изолационом траком, а део за затезање обично је био од обичног ластиша извученог из гаћа или тренерке.
Праћка није била безопасна забава, могли сте притом лако повредити око, задобити масницу или огреботину. У сеоским насељима праћка је била и оружје за лов на врапце или чак голубове.
Организам у развоју увек је био жељан хране, а било је опасно свратити кући, јер су родитељи могли да те задрже, натерају да узмеш књигу у руке или причуваш млађег брата. Зато су очерупане птице дечаци понекад пекли на ватри, себи припремајући оброк. Тако су совјетски ђаци развијали вештине преживљавања. Тиме су се бавили не само по духу слободнији сеоски дечаци, него и узорни пионири остављени преко лета на селу код бабе и деде. Они су од сеоских дерана тада учили самосталност и правила живота, рукујући праћком, крадући јабуке из комшилука, преузимајући и понеку псовку.
Како би у жару испекао кромпир који је понео од куће или украо са њиве у колхозу, дерану су биле потребне шибице. Оне су, осим тога, биле цењене и због њихове естетске вредности. На пример, више су се цениле шибице са зеленим врхом, а не са обичним црвеним. Важан је био и цртеж на кутији. У позним совјетским годинама у земљу су као сувенири стизале шибице са девојкама у купаћим костимима. Међу деранима овакве кутијице су имале велику вредност.
Осим тога, кутија од шибица била је идеална за чување занимљивих буба, паука и гусеница. Њих су касније могли да убаце за врат некој другарици из разреда. Ефакат би често превазишао сва очекивања.
С обзиром да су после школе дечаци највише времена проводили на улици обавезно су морали да поседују перорез. Он је имао широку употребу: да пресече јабуку, очисти рибу коју дечак упеца, направи стрелицу од дрвета и много тога другог.
Најједноставнији нож звао се „Ђак“ и имао је једно сечиво које није било најоштрије. Међутим, то се лако решавало помоћу камена за оштрење или чак на степенику на улазу у зграду.
Скупљи ножеви као што су „Туриста“ или „Риба“ имали су јарке пластичне дршке у боји са декоративним натписима. Али најцењенији били су перорези са великим избором алата, када су ту осим ножа били и грицкалица, маказице, ловачки алати, а као врхунац: отварач за флаше.
Перорез сте могли да добијете или изгубите на картама. Карте су са собом носили само најодрешитији совјетски дерани. Јер карте су значиле картарошке игре, које су слутиле на неке забрањене, преступничке кругове.
Најневинија казна ако изгубите у игри била је чврга, а иначе се најчешће играло у неке ситнице, слаткише и слично. Ретко се играло без улога, јер се то сматрало неозбиљним, дечјим играњем. Што је деран бивао старији, улози су постајали озбиљнији.
Често је прави деран имао и сурову совјетску жвакаћу гуму: комадић гудрона. Гудрон је црна лепљива маса, остатак од прераде нафте, налик на катран. Комади су се могли наћи на градилиштима, код поправке цеви и изградње путева. Када се стегне, претвара се у битумен, који су дерани секли и жвакали.
Сматрало се да гудрон избељује зубе, као и да онај ко га жваће подсећа на жестоке момке из страних филмова. Гудрон је имао специфичну структуру: након што бисте га сажвакали до мекоће (а за то је било потребно око пола сата), дуго је остајао еластичан као права жвака. Такође се причало да жвакање гудрона отклања мирис цигарета које су неки мангупи кришом пушили.
Чаша на расклапање је била неопходна ствар током спарног лета у граду. Стаклене чаше у аутоматима са газираном водом, коју сте могли да засладите сирупом од вишње или крушке, најчешће нису биле на свом месту, јер би их однеле пијанице. Зато је лична чаша била услов за уживање у укусном пићу, иначе у шта можеш да наспеш газирану воду из аутомата?
Такође, својој деци су их често куповале гадљиве мајке које нису имале поверења у систем чишћења јавног посуђа. Страх се повећавао градским легендама о неком мушкарцу зараженом сифилисом који је ноћу шетао градом и чаше трљао о своје чиреве. Чаша на расклапање није била идеална, јер је могла да се склопи у тренутку сипања пића. Зато сте морали да је држите за горњу ивицу, а затим полижете прсте лепљиве од сирупа.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
