Како је заробљен немачки фелдмаршал Паулус

Getty Images
Мршав, блед и изнурен, командант 6. армије Вермахта совјетским официрима је изгледао као прогоњена звер.

У ноћи између 30. и 31. јануара 1943. године јединице 38. моторизоване стрељачке бригаде 64. армије пробиле су се до зграде робне куће у центру Стаљинграда, опколивши је са свих страна. Према сведочењу заробљених Немаца, управу ту се налазио штаб 6. армије Фридриха Паулуса. Совјетска операција „Прстен“, са циљем уништавања непријатељске формације опкољене у граду, ближила се крају...

„Брлог звери“

Након што су око 6 сати ујутро совјетске снаге на зграду отвориле жестоку ватру из митраљеза и минобацача, Немци су обуставили паљбу. У приземљу и на другом спрату појавиле су се беле заставе. Непријатељ је желео да преговара.

По наређењу команданта бригаде пуковника Ивана Бурмакова до робне куће је упућена група преговарача на челу са старијим поручником Фјодором Иљченком. Немачки официр који је дочекао совјетске војнике обратио им се преко преводиоца: „Наш главни начелник жели да разговара са вашим главним начелником“. На то му је Иљченко одговорио: „Наш главни начелник има много других обавеза. Он није ту. Мораћете да преговарате са мном.“ 

Игноришући стидљиви захтев немачког официра да преда оружје, совјетски преговарачи су почели да се спуштају у подрум, где се налазио Паулусов штаб. „Био је буквално набијен војницима. Било их је на стотине. Горе него у трамвају! Сви су били прљави, гладни и већ су смрдели! Сви су били насмрт преплашени. Овамо су се скупили да се склоне од минобацачке ватре“, присећао се старији поручник. Када је чуо пуцње, Иљченко се ухватио за футролу пиштоља, али испоставило се да су то биле самоубице. 

Преговараче су дочекали командант 71. пешадијске дивизије Вермахта генерал-мајор Фридрих Роске и начелник штаба 6. армије генерал Артур Шмит. Они су совјетске војнике увели у Паулусову собу. „Фелдмаршал је лежао на гвозденом кревету без мундира, само у кошуљи“, присећао се Иљченко. „На столу је горео патрљак свеће, обасјавајући хармонику која је лежала на каучу. Паулус се није поздравио, него се подигао и сео. Изгледао је као болестан, измучен човек, лице му се трзало од нервног тика.“ 

Преговори

Обичан поручник није могао да прими капитулацију немачког команданта и постепено су до робне куће почели да пристижу представници старијег и највишег командног састава Црвене армије. Неколико сати касније у пратњи неколико пуковника и потпуковника у подрум је сишао начелник штаба 64. армије генерал-мајор Иван Ласкин. Покушавајући да се на сваки начин огради од капитулације, Паулус је вођење преговора препустио Роскеу и Шмиту.

Док се фелдмаршал у суседној соби „доводио у ред“, совјетски представници су његовим генералима изнели ултиматум: опкољена формација мора одмах да прекине пружање отпора, да положи оружје и да се организовано преда совјетским снагама.

Уморивши се од чекања да се најзад и сам Паулус појави, совјетске војсковође су ушле у његову собу. Немачки командант их је, како се присећао Ласкин, дочекао реченицом на лошем руском језику: „Фелдмаршал немачке армије Паулус предаје се Црвеној армији у заробљеништво“. Извинио се што, с обзиром да је нови чин добио тек 30. јануара, нема нову униформу и што је принуђен да се појави у униформи генерал-пуковника. „Али тешко да ће ми сада бити потребна нова униформа“, додао је војсковођа са горким осмехом. 

У том тренутку 6. армија је у Стаљинграду била подељена на две изоловане групе. После преговора капитулирала је јужна група немачких снага, којом је командовао генерал Роске. Истовремено Паулус је одбио да изда наређење северној групи, позивајући се на то да је од 30. јануара њен командант генерал-пуковник Карл Штрекер одговарао лично Хитлеру.

Неславни крај

У центру Стаљинграда још су трајале уличне борбе, али немачки официри су у пратњи совјетских команданата у возилима кренули у јединице са наређењем да се обустави ватра.

Након што су све формалности испоштоване и фелдмаршалу загарантована лична безбедност, он је са официрима изведен из подрума. Територија око робне куће тада је већ била потпуно под контролом совјетске пешадије, а припадници Вермахта су деминирали подручје.

„Совјетски и немачки војници који су пре само неколико сати пуцали једни у друге у дворишту су мирно стајали, држећи оружје у рукама или на рамену. Али како су се фрапантно разликовали међу собом!“ – присећао се ађутант команданта 6. армије Вилхелм Адам: „Немачки војници били су оронули, у танким шињелима преко изношених униформи, мршави као скелети, исцрпљене полумртве фигуре упалих, необријаних лица. Војници Црвене армије – сити, пуни снаге, у одличној зимској опреми... Био сам дубоко потресен и другом околношћу. Наше војнике нису тукли нити стрељали. Совјетски војници су усред свог града који су порушили Немци из џепова вадили и нудили немачким војницима, тим полулешевима, свој комад хлеба, цигарете и дуван.“

Поручник Петар Алхутов присуствовао је заробљавању немачког војсковође: „Паулус је био изможден, очигледно болестан. Покушавао је да се држи достојанствено, али у његовом стању то му је слабо полазило за руком. Тог хладног дана у Стаљинграду је свим војницима Црвене армије и апсолутној већини немачких војника постало јасно да је то почетак њиховог краја и наше Победе. “ 

Фелдмаршала је чекао аутомобил, који га је одвезао уз суседно село Бекетовку, где се налазио штаб 64. армије. Ту је требало да га саслушају командант армије генерал-поручник Михаил Шумилов и командант Донског фронта генерал-поручник Константин Рокосовски. А затим су Фридриха Паулуса очекивали совјетски логори, рад у антифашистичком комитету „Слободна Немачка“ и кратак живот у Источној Немачкој.

На путу за штаб возило је стигло колоне заробљених Немаца који су се једва вукли путем. Прљави, зарасли у браде, на ногама су носили комичне импровизоване ваљенке умотане пешкирима и женским марамама.

Ласкин је возачу дао знак да успори возило како би немачки командант могао пажљиво и детаљно да их погледа. „То је ужасно...“ – тужно је рекао Паулус. „Срамна капитулација, страшна трагедија војника. А досад се шеста армија сматрала за најбољу копнену армију Вермахта...“ 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“