Руси који су Јевреје спасли од холокауста

Галина Санько/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru
Они нису ратовали са оружјем у рукама. Њихово оружје били су храброст, племенитост и хуманизам. Ризикујући свој живот и живот својих породица они су за време Другог светског рата у својим кућама сакривали Јевреје. Овде описујемо пет таквих случајева из Русије.

Пелагија Григорејева – друга мајка Јефима Трубина

Јефим Трубин је рођен 1938. године у Лењинграду.  Кад је имао 4 године мајка га је послала на летњи распуст у село Коконгово у Псковској области код своје познанице Пелагеја Григорјевне. Када је почео Други светски рат, родитељи нису могли да дођу по сина и Јефим је остао на селу. Пелагија је дечаку рекла да је зове мајком, како би сакрила његово јеврејско порекло.

Јефим се за три године толико навикао на Пелагију да ју је стварно сматрао својом мајком. Она је свакодневно ризиковала живот како би спасла јеврејског дечака, лечила га и често му давала последње парче хлеба.

У марту 1945. године родитељи су дошли по сина, али пошто их није препознао дечак је одбио да се врати у Лењинград без Пелагеје Григорјевне. Она се преселила код њих и тамо живела преко 14 година, а затим се вратила у своје село. 

2001. године Пелагеја Григорјевна је добила одликовање Праведник међу народима.

Јекатерина Корољкова, која је спасла Фриду Рабинович

Пре рата Јекатерина Корољкова је била медицинска сестра у болници у селу Колмово код Великог Новгорода. За време окупације болница је примала рањене војнике и цивиле. Једног дана жена је наишла на рањену 8-годишњу девојчицу, ћерку своје бивше колегинице. Девојчицина мајка је по наређењу нациста морала са другим Јеврејима да напусти насеље.

Иако су запослени у болници знали за Фридино јеврејско порекло, помагали су у њеном лечењу и скривали девојчицу од фашиста. Јекатерина Корољкова ју је одвела кући и постала њена друга мајка. Приликом претреса нациста она је скривала девојчицу, а касније је крстила и дала јој ново име: Љуба Корољкова.

1943. године особље болнице је пребачено у Литванију. Депортована је и породица Јекатерине Корољкове. У августу 1941. фашисти су стрељали Јекатерининог сина, а ћерку послали на принудни рад у Немачку.

После краја рата јеврејску девојчицу је пронашао њен рођени стриц и узео је код себе у Лењинград. Упркос раздвојености Фрида је одржавала везу са својом другом мајком до краја њеног живота.

1999. године Јекатерина Корољкова је добила одликовање Праведник међу народима.

Тамара Артемјева – дадиља која је спасла свог  штићеника

Пре почетка Другог светског рата Тамара Артемјева је живела у Лењинграду и била дадиља трогодишњег јеврејског дечака Марка Фелдмана. На лето 1941. године породица Фелдман (бака и дечак) је заједно са Тамаром отишла на одмор у село Загромотје (Псковска област), где је живела дадиљина породица.

22. јуна, када је почео рат, они су били у селу, али дечакова бака је морала да се врати у град. Одлучила је да унука остави на том мирном месту, јер је сматрала да је село најбезбедније место за дете током. Међутим, нацисти су стигли и до њиховог села.

Мештани су знали које је Марк националности и зато се породица Артемјевих плашила да ће их неко пријавити. Али нико није издао тајну о детету. На пролеће 1944. године Марк се вратио кући код маме и баке.

1995. године Тамара Артемјевна, као и њени родитељи Василиј и Полина, добили су одликовање Праведник међу народима.

Вера Бурјачок: мала породица

Вера Бурјачок је живела у усамљености (рођаци су јој били протерани у Сибир, а муж и син су јој погинули) на салашу Незајмановском у Тимашевском рејону.

Овај крај земље фашисти су окупирали у августу 1942. године. Једном је Вера чула за петогодишњег јеврејског дечака који је евакуисан из Лењинграда, када је остао без родитеља. Неко време је Гена (право име било ми је Хенрих) живео код комшија Вере Бурјачок, али његова нова породица није о њему довољно бринула и дечак се данима скитао по улицама тражећи храну од људи. Вера је одлучила да прими Гену код себе, схватајући какав ризик преузима. Они су се толико везали једно за друго да јој је он заменио погинулог сина, а она њему рођену мајку. 

После ослобођења жена се обратила властима желећи да усвоји дете, јер је мислила да су му родитељи мртви. Али 1943. године, после дуге потраге, на салаш је стигла Генина сестра. Иако је била везана за дечака и усамљена, Вера Бурјачок га је пустила да иде, јер њега је чекала рођена мајка којој је такође тешко пало да буде раздвојена од сина.

Гена се вратио родитељима, али је сваког лета са породицом посећивао своју другу мајку и помагао јој у домаћинству.

1997. године Вера Бурјачук добила је одликовање Праведник међу народима.

Ина и Изабела: нераздвојне сестре

Када је почео рат Изабела Дудина је живела у Лењинграду, а касније је пребачена у Курск код оца. Практично одмах у град су ушли нацисти.

1941. године у кућу породице Дудин дошла је једна жена тражећи начин да спасе своју рођаку који нико није хтео да сакрије. Изабелини отац и маћеха пристали су да приме малу Ину, иако је то било опасно. Нацисти су за време рата хватали не само одрасле Јевреје, него и децу и зато су она морала да се скривају. Следећег дана одлучено је да се Ина крсти и добије ново име. Сада се звала Нина Ларина и постала је Изабелина сестра.

За време рата Ину су неколико пута одводили у полицију, а сестра је одлазила заједно с њом. Захваљујући упорном труду Изабела је своју сестрицу научила да говори без акцента и да буде самоуверена током испитивања.

После рата у град је дошао Инин отац, тражећи њен гроб. Невероватно се обрадовао када је сазнао да је она жива и да се налази у породици Николаја Дудина.

1997. године породица Дудин је добила одликовање Праведник међу народима.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“