Како је за пишчевог живота изгледао Санкт Петербург, један од „јунака“ романа Достојевског?

• Пратите наше садржаје преко сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Фјодор Достојевски родио се и детињство провео у Москви, али скоро тридесет година живео је у Санкт Петербургу. Без властитог крова над главом живео је на неколико адреса у изнајмљеним становима.

Достојевског је отац дао у Главну инжењерску школу. Она се налазила у згради дворца покојног императора Павла Првог, Михајловском замку (на фотографији). Колега будућег писца Дмитриј Григорјевич открио је да Достојевски није био много комуникативан, нити је учествовао у заједничким играма, већ стално „седео, удубљен у књигу и тражио усамљено место“.

Врло близу школе била је Летња башта и ланчани Пантелејмонски мост преко реке Фонтанке. Почетком 20. века на његовом месту изграђен је нови како би се користио и за саобраћај моторних возила.

Достојевски је 1849. године био ухапшен и осам месеци провео у тамници Петропавловске тврђаве. Прво је осуђен на смрт стрељањем, али је казна у последњем тренутку замењена прогоном у Сибир. Осуђен је за учешће у раду револуционарног кружока и ширење забрањеног писма Белинског Гогољу из 1847. године у коме се говорило о грађанским слободама и укидању кметства.

Још од Пушкинове поеме „Бронзани коњаник“ почела је полемика са спомеником Петру Великом, енергичном оснивачу града. Главни јунак прети Петру због подизања града баш на месту на коме се налазила мочвара, где је клима ужасно лоша и прете поплаве. У роману „Младић“ Достојевски пише нешто слично, питајући се отприлике шта ће се догодити, ако се магла развеје и подигне, неће ли се заједно са њом подићи и нестати читав тај трули, лепљиви град, и остати само негдашње финско блато, а усред њега, као украс, бронзани коњаник на измученом коњу који дахће?

Ма колико је у романима Достојевског присутнији мрачни него репрезентативни Петербург, сам писац често је бивао на Невском проспекту, „излогу“ града, где су радили банкари и крупни трговци и шетале лепо одевене госпође. А када је писац живео у иностраству и није имао изнајмљени стан, долазио је у Петербург и одседао у хотелима на Невском проспекту.

У Казански сабор на Невском проспекту писац је долазио да се моли. Постоји сведочење његове супруге да је овде дојурио после објаве Руско-турског рата.

А на минут хода од Казанског сабора налазила се (и данас се налази) позната посластичарница „Волф и Беранже“, у коју је Достојевски волео да долази и где се 1846. године упознао са Михаилом Петрашевским, који је основао тајно друштво како би припремио народ за револуцију. У кружоку „петрашеваца“ Достојевски је и читао забрањено писмо због којег је касније осуђен. Петрашевски, такође прогнан у Сибир, постао је прототип мрачног јунака у роману „Зли дуси“ Петра Верховенског.

Многа места у Петербургу описана су у роману „Злочин и казна“. На Николајевском мосту, данас Благовештенском, замишљеног Раскољникова ошинуо је кочијаш бичем по леђима зато што је ишао средином и без обзира на његову вику замало што није подлетео под коње. Саосећајне госпође помисливши да је просјак дале су му одмах милостињу.

Поред Летње баште лутао је и Раскољников, сањајући како читав град тоне у слично зеленило и како су свуда фонтане које освежавају прашњави градски ваздух. „Одмах га је заинтересовало, зашто је у свим великим градовима човек не само из нужде него некако нарочито склон да живи и сели се управо у такве делове града у којима нема ни вртова, ни фонтана, где је прљавштина и смрад и свакакве гадости“.

Ово је кеј Јекатеринског канала код Никољског сабора. У близини је живела старица зеленашица коју је убио Раскољников, а нешто даље низ канал његова вољена Соња Мармеладова. Данас је то канал Грибоједова, а главна знаменитост Храм Спаса на Крви није постојао у време Достојевског. Уосталом, писац није ни могао да буде сведок убиства императора Александра Другог. На том месту је и подигнут храм. Највероватније да би тај догађај погодио Достојевског, будући да је био патриота и монархиста, озбиљно забринут због неколико покушаја атентата на цара.

Сам Раскољников живео је у близини Сеног трга, занатлијског кварта. „Око крчми на нижим спратовима, у прљавим и смрдљивим двориштима кућа не Сеном тргу, а највише испред кафана скупљали су се рибари и одрпанци свих врста“.

Овај улични трговац рибом као да је изашао из романа Достојевског. „Поново смрад из дућана и кафана, поново стално пијани, разносачи и пропали кочијаши“.

У „Злочину и казни“ и другим романима помиње се Васиљевско острво на коме је на неколико адреса живео и сам писац. Немајући новца за кочијаша јунак „Понижених и увређених“ стално тамо иде пешке, иако је други крај града. Једанпут се готово разболео идући на Васиљевско (живели су тада на Васиљевском), било је предалеко. И као што данас више њих заједно узимају такси ако иду у истом правцу, тако се и у време у коме је живео Достојевски делио трошак за фијакер или би људи повезли једни друге својим колима. „Чувши да идем на Васиљевско, благонаклоно се нуди да ме повезе у свом фијакеру“.

Тројице-Измајловски храм је посебно место за писца. Достојевски се 1887. године ту венчао са својом другом женом Аном Сниткином која је од њега била млађа 25 година. Радила је код њега као стенографкиња, а уз њену помоћ настали су романи попут „Идиота“, „Злих духова“, „Младића“, „Браће Карамазових“.

Зграда Механичког завода Курта Зигела изграђена је 1876. године у Јамској улици у Петербургу. Данас је то улица Достојевског. На углу је кућа у којој се налазио његов последњи стан у коме је живео од 1878 до смрти 1881. године. У стану се налази музеј посвећен животу и раду писца.

Достојевски је био сведок градње и отварања Александровског, данас Литејног моста, једног од препознатљивих симбола града. И као што се данас сматра да Москва није Русија, тако је и Достојевски веровао да се Петербург битно разликује од остатка земље. „Па не можете да порекнете да су познавали земљу, о Русији су сазнавали на служби у Петербургу, према народу су имали однос као господар према кмету“, писао је о Пушкиновим и Гогољевим јунацима Достојевски у „Пишчевом дневнику“.