Сава Рагузински: Србин у служби Руске Империје од Рима до Пекинга

Public domain
Русија ће 2022. године прославити 350. годишњицу Петра I, чије су реформе и победе одредиле вектор развоја земље за многе векове унапред. Остварењу Петрових амбиција помогли су и изванредни људи у његовом окружењу, а један од њих био је Србин Сава Владиславић Рагузински. Он је поставио темеље балканског правца руске политике, створио је руску обавештајну службу, украсио скулптурама Летњу башту у Петрограду. И управо је њему било суђено да исцрта границу између Русије и Кине.
  • Пратите наше садржаје преко сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Цариградски трговац са разгранатом мрежом агената

Сава Рагузински је био син херцеговачког кнеза Луке Владиславића. Рођен је 1669. године у Јасенику, близу Гацка, али се касније са оцем настанио у Дубровнику. Отуд и надимак Рагузински, пошто је Дубровник странцима био познатији као Рагуза. Сава се у младости активно бавио трговином у Француској, Венецији и Османском царству и важио за поштеног и успешног трговца. Управо је у Цариграду ступио у контакт са дипломатском мисијом Руске Империје коју је предводио Јемељан Украјинцев.

Млади Владиславић је био активан не само у трговини. Користећи везе у Цариграду, проучавајући особине османских владара и праксу доношења одлука у Порти, он је контролисао разгранату трговачку мрежу у Турској, Венецији и Француској, и преко ње прикупљао и преносио потребне информације руским дипломатским представницима. То је било изузетно значајно за руску амбасаду која је радила у условима блиским кућном притвору. У Истанбулу нису дозвољавали слободно кретање московских амбасадора и њихове контакте са представницима хришћанских заједница.

У неком смислу трговачка мрежа Саве Рагузинског је постала прва руска обавештајна мрежа у иностранству, а њена вредност је одмах постала очигледна. 1700. године Јемељан Украјинцев је успео да закључи Цариградски мир са Турском након резултата Азовских похода, што није било од велике користи за Отоманско царство, али је одвезало руке цару Петру за Северни рат. С обзиром да су амбасадори Енглеске и Холандије активно радили против потписивања овог мира, успех Украјинцева је био огроман, а за то је имао да захвали Сави Рагузинском. Виртуозан, квалитетан и успешан рад руске дипломатије у то време био је прилично ретка појава, и стога је цар Петар високо ценио склапање жељеног мира.

Сава Владиславић је први пут посетио Русију 1701. године. Пре свега због комерцијалних интереса, али крајњи циљ његовог путовања био је сусрет са Петром: он је у њему видео наду за ослобођење балканских народа од османског јарма.

Српски родољуб је донео у Русију своје белешке под насловом „Проучавање црноморског пута у Москву”, у којима је детаљно описао турске луке, гарнизоне, њихово наоружање и османску флоту. Ова информација је имала велику вредност узимајући у обзир прве победе Русије у Северном рату, који је Петар водио готово потпуно сам против Шведске (после пораза Данске и Пољске). Турска је могла да промени ток рата. Зато су Украјинцев и његов наследник Петар Толстој видели Саву Владиславића као незамењиву и проверену помоћ у замршеној источњачкој политици и раду спољне обавештајне службе која је била крајње потребна Русији пошто је изашла на Црно и Балтичко море.

Занимљиво је да је Сава Владиславић управо у Русији добио надимак Рагузински што је звучало важно и лепо, као нека титула. Са овим презименом он је ушао у руску историју, иако је и сам више волео да га у преписци ословљавају са „Сава Владиславић, Илирски гроф“.

Први пут је срео Петра 1702. године у Шлисељбургу, граду који су управо тада заузеле руске трупе.

Споменик Рагузинском у Шлисељбургу

Странац се допао руском цару. За достављену информацију о распореду турских снага на Црном мору одредио је српском трговцу годишњу пензију од 325 рубаља и дозволио му бесцаринску трговину у Русији.

Поверење руског монарха, успешан ток Северног рата, беспрекоран углед и таленат да не ствара себи непријатеље отворили су Сави Владиславићу огромне перспективе и могућности у Русији.

Рагузински се добро одужио за указано му поверење. Трговину је комбиновао са уређењем пристаништа у руским приморским градовима, извршавао је финансијске задатке и посредовао. Организовао је ковање бакарног новца у Русији и постао званични добављач бакра за државну ковницу.

Занимљиво је да је Сава Рагузински оставио велику документарну заоставштину. Сачуване су његове молбе упућене Петру Првом и Јекатерини Првој, преписка са највишим државним функционерима тог времена – Шафировом, Толстојем, Головкином и Мазепом, извештаји из Цариграда, Беча, Венеције и Рима. Већина докумената руског државног архива старе документације повезана је са именом Саве Рагузинског и ти папири још увек чекају свог истраживача.

Руски дипломата и војни саветник цара

1704. године Рагузински се вратио у Цариград као руски дипломата да би следеће године поново отишао у Москву. Тада је Рагузински довео у Русију неколико откупљених робова, црних дечака („младих Арапа“). Међу њима је био и прадеда будућег песника Александра Пушкина Ибрахим Ханибал, који је на крштењу добио име Абрам и патроним Петрович по свом куму - Петру Првом.

Рагузински се настанио у Москви, затим саградио палату у Санкт Петербургу и више се није враћао у Цариград. У Русији су се у то време дешавали догађаји од епохалног значаја, а делатност Саве Владиславића достигла је нови ниво. 1708-1709. активно је учествовао у припреми Полтавске битке, достављајући обавештајне информације и снабдевајући руску војску.

Победа код Полтаве означила је прекретницу у Северном рату, али је турски фактор закомпликовао ратна дејства. У Цариграду, пребегли Карло XII заједно са бившим хетманом Мазепом, активно је позивао султана да се умеша у рат и зада одлучујући ударац Русији. Ахмед III је на крају пристао.

Током Прутске кампање 1711. године Рагузински је у штабу команданта грофа Б.П. Шереметјева учествовао у најважнијим војним саветовањима. Управо је Србин први позвао хришћанске народе Балканског полуострва да подрже Русију у рату против Турске. Идеја о борби против Отоманског царства за ослобођење братских православних народа касније ће постати основна у источној политици Русије.

Неуспех Прутског похода је одложио коначну победу у Северном рату на дуже време. Али Прутски мировни уговор, закључен захваљујући Сави Рагузинском, омогућио је Петру да минимизира губитке и сачува снаге за даљу борбу. Пораз у том руско-турском рату и брутална освета Турака над Србима који су се побунили на позив Русије постали су за Рагузинског дубока лична трагедија. Читавог живота он је одржавао везе са завичајем, пружао материјалну и политичку подршку покрету против Турака на Балкану. Стално је слао прилоге православним манастирима Херцеговине, Србије и Црне Горе. На молбу митрополита карловачког Мојсија Петровића, Сава Рагузински је послао руске учитеље на челу са Максимом Суворовом у Сремске Карловце – „да уче тамошњу децу латинском језику и словенским дијалектима“. Док су османске и аустријске власти забрањивале српске школе, група Суворова је одгајила прву генерацију српских учитеља, који су даље развијали систем основног образовања у Србији. Овај допринос Саве Рагузинског и данас се памти у његовој отаџбини.

Споменик у Сремским Карловцима

Упркос неуспесима у рату са Турском, ситуација на Балтику је ишла у прилог Русији. А 1716. године, по наређењу Петра, Рагузински је отпутовао у Венецију. Неколико година је посветио развоју трговинских и дипломатских односа између Санкт Петербурга и европских земаља. Био је то тежак задатак који је захтевао познавање језика и дипломатску праксу. Тих година систем сталних мисија Русије у Европи тек је почео да се развија, а успех најважнијих мисија зависио је од вештине и искуства овог или оног амбасадора.

Сава Владиславић дочекао је крај Северног рата у Италији. Као представник Петра преговарао је у Венецији, Далмацији, Дубровнику, Риму и успоставио контакте са Ватиканом, односно контакт огромне православне земље која постаје велика светска сила са поглаваром католичке цркве. Био је то тежак задатак, изводљив само за Саву Рагузинског, православног Србина са великим искуством рада у Венецији и Француској.

Рагузински је поседовао таленат да придобије људе разних погледа, уверења, положаја и карактера. Био је то очигледно професионални квалитет успешног међународног трговца. Цар Петар, хетман Мазепа, папа Климент XI, и на крају Антонио Вивалди, који је посветио оперу Сави Рагузинском, и многи други познати људи његовог времена говорили су о овом дипломати и трговцу као о изузетно поштеној, паметној и пријатној особи.

Лични трговац уметничких дела Петра Великог

Рагузински се у Италији бавио и изузетно одговорним задатком – куповином и испоруком мермерних скулптура за Летњу башту у Санкт Петербург (укупно је у руску престоницу послао стотинак уметничких дела). Цена једне статуе могла је да премаши 100 златних дуката, али Петар је маштао о свом Версају у Санкт Петербургу и оснивању руске вајарске школе. Управо је Сава Владиславић решио најтеже питање забране од стране римских власти испоруке чувене скулптуре Венере Тауриде. Питање је решено 1719-1720, а у Петроград је скулптура стигла тек у априлу 1721. године.

Рагузински, наравно, није био једини агент Петра I у Италији, али вероватно најактивнији. Тајна успеха била је у његовој друштвености, одличној репутацији, беспрекорном укусу човека васпитаног на најбољим примерима италијанске уметности. Важан и понекад одлучујући фактор била је његова успешна комерцијална активност: Сава Рагузински није толико зависио од (не)редовног финансирања из Санкт Петербурга приликом својих куповина.

Један од циљева руског дипломате била је редовна трговина између Венеције и Санкт Петербурга. Према његовим препорукама, требало је успоставити размену воска и смоле из Русије за мермер и скулптуре из Италије. Државна трговина није ишла најбоље па је Сава Владиславић преузео иницијативу у своје руке и за неколико година послао пет бродова са италијанском робом у Санкт Петербург, смањујући трошкове пловидбе због бесцаринске трговине у Русији.

У Италији је ангажовао каменоресце, сликаре, мајсторе бродоградње за рад у Русији, организовао обуку руских вајара код италијанских мајстора. Преко Рагузинског су исплаћиване стипендије руским официрима, сликарима, архитектама који су били на обуци у Италији.

Посебан деликатан задатак за шармантног дипломату била је потрага младожење међу италијанским принчевима за Петрову нећаку – Прасковју Ивановну.

Сава Рагузински је из Италије редовно слао извештаје у Санкт Петербург о догађајима на Апенинском полуострву и о рату између Венеције и Турске (а о Северном рату је обавештавао млетачке власти). 1721. године, након потписивања мира у Ништаду, Сенат је прогласио Петра Првог за императора, али ова титула није одмах призната у Европи. Симболично је да је Венеција постала прва држава која је признала Руску Империју, и само захваљујући Сави Рагузинском.

Рагузински се у Русију вратио 1722. године, преселивши целу породицу у Санкт Петербург. Смрт Петра Великог је представљала велики ударац за Саву Владиславића. Након смрти цара, Рагузински је живео још 13 година, које није посветио дворским интригама, већ дипломатској служби, укључујући и ону на Далеком истоку, на челу руске амбасаде у Кини 1725-1728.

Кинеска мисија

Иницијатива за преговоре припадала је кинској страни. Цар Јонгженг је 1724. године послао своје дипломате на границу са Русијом са предлогом да се разговара о спорним питањима и закључи вечни мир. О томе се у Санкт Петербургу знало, али следеће године Петар Први је умро, и амбасаду у Кину на челу са Рагузинским послала је царица Јекатерина.

Кандидатура амбасадора је била идеална: Рагузински се показао као одличан стручњак за исток, способан да се брзо прилагоди новим условима. Поред тога, пратио га је углед изузетно успешног трговца, способног да брзо доноси одлуке, види потенцијалне користи и постигне жељени резултат у преговорима.

Амбасада коју је предводио Рагузински напустила је Москву у октобру 1725. и путовала је до границе са Кином скоро 10 месеци.

Дипломатска мисија Рагузинског у Кини била је прави подвиг. Император је у Пекингу са великим почастима примио руског амбасадора, након чега су од октобра 1726. до априла 1727. вођени исцрпљујући преговори. Главно питање биле су границе, које нису у потпуности дефинисане Нерчинским мировним уговором из 1689. године. Кинеска страна је желела да јој припадну територије насељене Русима. Током ове дипломатске мисије, Рагузински је одржао преко 30 конференција са кинеским дипломатама и два пута га је примио кинески цар.

„Амбасада Владиславића“ се изборила за повољно за Русију дефинисање границе по принципу „свако влада својим поседом“. Осим тога, дипломата је успео да ојача трговинске односе са Кином и успостави редовне руске трговачке караване до Пекинга, чему су се Кинези противили.

Споразум је потписан тек у јулу 1728. године на реци Кјахти и то је била прекретница у историји руско-кинеских односа.

У Санкт Петербургу су високо оценили овај документ. За успешне преговоре Рагузински је добио чин тајног саветника и орден Светог Александра Невског.

На граници са Кином Сава Рагузински је основао град Троицкосавск, у чијем називу су спојени Света Тројица и Свети Сава Српски. У совјетско време град је преименован у Кјахту, али се и данас овде свето поштује сећање на његовог оснивача.

Тројицки храм у Кјахти

1731. године, након резултата кинеске мисије, Сава Рагузински је написао и уручио новој императорки Ани I Ивановни невероватно по свом садржају дело под називом „Тајни подаци о снази и стању Кинеске државе“, које је век касније, 1842. године, објављено у часопису „Руски билтен” и поново објављено у Србији 2011. Ово дело, фантастично по свом значењу, састоји се од 23 поглавља која описују кинеску државу и друштво, пружају детаљне податке о родословљу кинеских царева, о самом цару, војсци, морнарици, градовима, Монголима и другим номадима. Рагузински је један од првих Европљана који је оставио најдетаљније описе царства династије Ћинг. Уједно, он је и једини Србин у историји који је на високом дипломатском нивоу водио успешне преговоре са администрацијом Кинеског царства и двапут видео цара. 

Далекоисточна задужбина

Гроф је преминуо у Санкт Петербургу 1738. године, сахрањен је у Благовештенској цркви Александро-Невске лавре. По жељи исказаној у његовом тестаменту, наследници су српским црквама слали скупоцене црквене предмете руске израде, а Требински и Житомислички манастири два сандука црквених књига, чије штампање на Балкану Турци нису дозвољавали. 

Гроб Саве Владиславића Рагузинског

Занимљиво је да у поређењу са многим људима из окружења Петра Великог, судбина Саве Владиславића није била тако драматична. Мењшиков, Толстој, Остерман, Голицин и други државници су  пали у немилост и већина њих је живот завршила у изгнанству или тамници. За разлику од њих Рагузински није учествовао у дворским интригама, није стварао себи непријатеље и имао је изванредну политичку интуицију. Проучавајући биографију грофа, можемо закључити да је путовање на источне границе царства непосредно након Петрове смрти могло бити свестан избор дипломате који је волео победе на професионалном плану, а не учешће у дворским интригама.

Међутим, испало је тако да се Сава Рагузински на крају нашао у сенци многих других великих личности. Данас се постепено обнавља историјска правда: на месту његовог гроба у Благовештенској цркви Александро-Невске лавре постављена је спомен-плоча; подигнути су му споменици у Србији (2009), Босни и Херцеговини (2009) и Црној Гори (2014). У Русији су се споменици српском родољубу и руском дипломати појавили у Шлисељбургу (2011) и Кјахти (2018).

Споменик у Херцег Новом

Иронично је да се не зна како је заправо изгледао Сава Рагузински. Сви споменици су урађени на основу једног портрета из каснијег доба живота на којем видимо Херцеговца дуге коврџаве косе са Орденом Александра Невског и траком преко десног рамена. Али, очигледно је да је Сава Рагузински могао тако да изгледа само у млађим годинама. Двадесетих година 18. века носио је дугачку перику по тадашњој моди, био гојазан, и није скидао широк осмех с лица. Тако бар изгледа на карикатури уметника Антонија Марија Занетија из 1716-1720.

То је тужан парадокс: не постоји ниједан портрет човека који је дао огроман допринос развоју уметности у Русији, који је лично познавао најбоље сликаре и скулпторе Италије свог времена.

Чини се да ће прави споменик Рагузинском, његовом доприносу развоју Русије и развоју Сибира бити обнављање Тројицког храма у Кјахти, који је дуго био у рушевинама. Радови су у току и храм ће вероватно бити отворен уочи 300. годишњице града - 2027. године. Ово је један од највећих православних храмова у азијском делу земље, који ће овековечити успомену на српског оснивача града. Један од олтара биће освештан у част Светог Саве – небеског заштитника Саве Владиславића и целе Србије. А српска јавност, држава и потомци Рагузинског су обећали да ће храму поклонити иконостас.

Чланак је преузет са сајта Balkanist.rs

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“