Једини совјетски морнар који је дезертирао са подморнице

Щ-303

Щ-303

Архива
Борис Галкин замало није у руке Немцима предао читаву совјетску подморницу са посадом која ништа није слутила.

 „Са подморнице не можеш побећи“ – тако се у Русији обично каже човеку који се нашао у безизлазној ситуацији и принуђен је да се покори околностима. Изгледа апсурдно помислити да би неко могао да побегне са подморнице у ратном походу. Међутим, у историји совјетске морнарице постоји један случај када се управо то догодило. 

Подморничар који је дезертирао био је шеф групе механичара у погонском делу подморнице Щ-303 (Шч-303) „Штука“ Борис Галкин. „Груб, не уме да се дружи, губи се у тренуцима опасности“, говориле су о њему колеге. 

Међутим, одлично се показао у три борбена похода, учествујући у потапању неколико немачких транспортних бродова, због чега су му додељени орден Црвене заставе и орден Отаџбинског рата 1. реда. Како се овај херој одлучио на издају? 

Тежак поход 

У мају 1943. године подморница Щ-303 кренула је из Кронштата на дуг поход до ушћа у Финском заливу ради извиђања немачке противподморничке одбране. Понела је залихе за 78 дана пловидбе. 

Щ-303

Међутим, поход је од почетка наилазио на тешкоће. Већ првих дана труп „Штукеˮ закачила је немачка противподморничка мина, која, на срећу, није експлодирала. Осим тога, залив је буквално врвео од немачких и финских бродова, и било је немогуће да подморница изрони на површину ради пуњења батерија. 

Међутим, најнепријатније изненађење очекивало је морнаре када су прешли у Балтичко море: од једне до друге обале залив је био прекривен двоструком противподморничком мрежом. Пропали су сви покушаји да се подморница пробије на отворено море. Непријатељски бродови су кренули у лов на Щ-303, спречавајући је да изрони чак и ноћу. У другој недељи похода „Штукаˮ је морала да се спусти на дно и тамо проведе неколико дана. 

Резерве у акумулаторима брзо су нестајале, а струја се штедела на све начине. Ваздуха није било довољно. Нашавши се у стању полуобамрлости, посада, принуђена да се храни ужасном чорбом куваном са морском водом, сваког тренутка је очекивала напад. Управо тада је Галкин поклекао. 

Одважно бекство 

21. маја у подне Борис Галкин је преузео дужност у централној командној соби, где се са њим налазио и дежурни официр. Поред је била радио-кабина са неколико везиста и стручњака за акустику. 

Три сата касније један акустичар је детектовао звук пропелера велике групе бродова и дежурни официр је одмах отишао да о томе извести капетана „Штуке“ Ивана Травкина. Када је остао сам, Галкин није губио време. Закључао је радио-кабину, забарикадирао се у одељењу, искључио светло и у резервоаре пустио ваздух под високим притиском. Тако је подморница почела брзо да израња, док је он пожурио до горњег отвора. 

 Борис Галкин лево

Збуњена посада није одмах схватила шта се догађа. „Наврат-нанос јурим у централну собу“, присећао се капетан. „Али челична преградна врата која тамо воде из четвртог одељења су закључана. У мраку их цимам, ударам песницама, али не попуштају.“ 

Убрзо везисти успевају да се извуку из радио-кабине и пуштају капетана у централну командну собу. Наредивши да се подморница припреми за зарањање, Травкин креће за Галкином: „Очи ме боле од јарког сунца. Заслепљује ме одсјај мора. Осврћем се. Велики број бродова се зауставио на различитој удаљености од подморнице. Најближи међу њима су удаљени само тридесетак метара. Топовске цеви су уперене у нас.“

Чудесно спасење 

Галкин је стајао на мосту и махао белом јастучницом коју је понео из кабине. На питање капетана шта се догодило и где је квар, шеф машинског одељења је опсовао и додао: „Не могу више. И тако ћемо изгинути!“ 

Разбеснели Травкин је горко зажалио што са собом није понео пиштољ. Али није имао времена да се бави издајником. Требало је спасти „Штуку“. 

Капетан је проценио да ће их непријатељски бродови, ако почне брзо зарањање, одмах потопити. Тада је Иван Травкин одлучио да превари Немце, правећи се да су совјетски морнари спремни  да се предају. То ће мало ослабити будност противника, а и посада ће се опоравити од шока. 

Посада Щ-303

Травкин је почео чак нешто да виче у правцу најближег брода. 

„Хитлеровци су помислили да их позивам на преговоре. Са брода су почели да спуштају чамац. Поверовали су, глупаци!“.

Мало сачекавши, капетан је дао знак да почне зарањање и брзо нестао у подморници. „Штукаˮ је већ заронила, остављајући Бориса Галкина на површини. После неколико секунди одлагања Немци су отворили ватру, али упркос задобијеним оштећенима, Щ-303 је успела да побегне. 8. јуна се, одуставши од покушаја да се пробије у Балтичко море, вратила у Кронштат. 

Борис Галкин је почео да сарађује са Немцима. Између осталог, безуспешно је покушао да на њихову страну привуче заробљеног капетана подморнице С-7 Сергеја Лисина.

Тачни подаци о даљој судбини шефа машинског одељења на „Штукиˮ не постоје. Травкин, ипак, тврди да он није избегао заслужену казну. „Већ крајем рата, када је наша војска ушла у Немачку, Галкин, кога су Хитлеровци већ примили под своје окриље, доспео је у руке совјетског правосуђаˮ, записао је Травкин у својим сећањима: „Добио је шта је заслужио. Таква је судбина свих издајника. Другачији крај за њих не постоји и не може га бити.ˮ

И. Травкин

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“