22. јуна 1941. године у 4 сата ујутро војска нацистичке Немачке је у оквиру операције Барбароса ушла на територију Совјетског Савеза, развијајући офанзиву у правцу три најважнија града у земљи: Москве, Лењинграда и Кијева. Упркос упорном супротстављању и константним контранападима Црвене армије, непријатељ је брзо напредовао у унутрашњост СССР-а. Извршивши жесток напад на совјетске аеродроме, Луфтвафа је од првих дана рата успоставила надмоћ у ваздуху.
„О томе да је наш напад био потпуно неочекиван за непријатеља сведочи и чињеница да су јединице биле затечене у касарнама, авиони су стајали на аеродромима, покривени цирадама, а предње јединице, непрекидно изложене нападима наше војске, питале су команду шта да раде...“ – истакао је у свом дневнику начелник Генералштаба копнене војске Немачке Франц Халдер.
Већ 24. јуна немачка војска је заузела Виљнус, 28. јуна Минск, 1. јула Ригу. Након што је опколила и потукла главницу снага Западног фронта у Белостошко-Минској бици (погинуло је, рањено и заробљено преко 420 хиљада од 625 хиљада војника) њихов командант генерал Дмитриј Павлов, начелник штаба генерал-мајор Владимир Климовски и низ других представника совјетског војног руководства су ухапшени и стрељани.
У Украјини су се снаге пет механизованих корпуса совјетског Југозападног фронта у рејону Броди-Луцк-Ровно сукобиле у жестоким борбама са немачком 1. тенковском групом. Велика бројчана надмоћ Црвене армије у тенковима (2.500 против 800) није донела жељене резултате због слабих радио-веза, лоше организације извиђања, слабе координације дејстава и тактичких грешака команде.
Тако је у једној од највећих тенковских битака у историји совјетска војска претрпела тежак пораз, изгубивши 70 % до 90% тенкова. Притом су многи од њих могли да се врате у строј, али су напуштени услед општег повлачења. Међутим, битка је оставила трага и на Немцима: напредовање је успорено, намера да опколе и униште снаге Југозападног фронта није остварена.
Вермахт није успео на свим деловима совјетско-немачког фронта ефикасно да спроведе своју тактику „муњевитог рата“. У поларним областима непријатељ је продро у унутрашњост територије само десетак километара, не успевајући да освоји велику совјетску луку Мурманск. „Обећали су нам да ћемо Кандалакшу заузети за 12 дана и стићи до Белог мора, али досад нисмо успели то да постигнемо, мада је прошло већ 6 месеци. Расположење војника је скрушено, нису очекивали тако упоран отпор Руса“, јадао се у јануару 1942. године заробљени немачки ефрајтор.
Током два месеца (од 10. јула до 10. септембра) у рејону Смоленска је трајала велика крвава битка, у којој је убијено, рањено, нестало и заробљено преко 750 хиљада припадника Црвене армије. Борбена способност совјетских снага, које су покривале московски правац, снажно је пољуљана.
С друге стране, Вермахт, који је претрпео значајне губитке од 100 хиљада војника, је упркос својим првобитним плановима остао заустављен код Смоленска на читава два месеца. Немачка команда је почела да сумња да може да заузме престоницу СССР-а пре зиме. „Општа ситуација све очигледније и јасније показује да смо гигантску Русију, која се свесно припремала за рат, упркос свим тешкоћама које постоје код земаља са тоталитарним режимом, веома потценили“ – истакао је у свом дневнику Халдер.
Снаге групе армија „Југ“ неумољиво су напредовале према Кијеву, чији је губитак за Стаљина био незамислив. 11. јула штаб и војни савет Југозападног фронта примили су телеграм из Кремља: „Упозоравам вас да ако начините и један корак у правцу повлачења војске на леву обалу Дњепра, нећете бити у могућности да до краја браните утврђене рејоне на десној обали Дњепра, јер ће вас све задесити сурова казна, као кукавице и дезертере.“ Георгиј Жуков, који је говорио о могућности да совјетске снаге буду опкољене у рејону Кијева, 29. јула је разрешен дужности начелника Генералштаба.
Град се чврсто држао, све док крајем августа Хитлеровом одлуком 2. тенковска група Хајнца Гудеријана није преусмерена из московског правца на југ. Пробивши совјетску одбрану, она се 15. септембра у рејону града Лохвица источно од Кијева спојила са 1. тенковском групом Евалда фон Клајста, на тај начин затворивши круг опсаде око четири совјетске армије.
У немачком заробљеништву завршило је око пола милиона војника Црвене армије. При покушају пробоја погинули су командант Југозападног фронта генерал-пуковник Михаил Кирпонос, начелник штаба генерал-мајор Василиј Тупиков и низ представника совјетског војног руководства.
Брз продор групе армија „Север“ преко совјетске прибалтичке територије довео је до тога да већ почетком августа Вермахт изађе на обале Финског залива и одсече главну базу Балтичке флоте Талин од главнице снага Црвене армије. 27. августа бродови су кренули у пробој из града под опсадом у правцу Лењинграда.
Током три дана флота је напредовала кроз густу мрежу финских минских препрека, под непрекидним нападима финских торпедних корвета и немачке авијације. „Кретали смо се од Талина до Кронштата под заштитом немачких пикирајућих бомбардера“, горко су се шалили совјетски морнари. У такозваном „Талинском пробоју“ изгубљено је око 60 бродова и око 15 хиљада људи: морнара, цивила и војника 10. стрељачког корпуса.
Док су се у европском делу земље водиле тешке борбе са нацистима и њиховим савезницима, совјетско руководство је одлучило да обезбеди јужне границе. 25. августа почела је англо-совјетска инвазија на Иран (операција Слога). Иран је тада већ био под снажним утицајем Трећег Рајха. Савезници су са власти скинули пронемачког шаха Резу Пахлавија и узели под контролу север и југ земље. Нешто касније ће преко Ирана пролазити једна од главних маршрута испоруке војне помоћи Совјетском Савезу од западних сила на основу програма зајма и најма.
8. септембра немачка војска је заузела град Шлиселбург на обали језера Ладога, на тај начин опколивши Лењинград на копну. Са севера други град по значају у СССР-у блокирала је финска армија. У клопци се нашло око пола милиона совјетских војника, скоро све снаге Балтичке флоте и скоро три милиона цивила.
Једини пут који је повезивао Лењинград под опсадом са остатком земље био је водени пут преко језера Ладога, такозвани „Пут живота“. Управо овим путем одвијали су се снабдевање и евакуација становништва. Међутим, ни он ни транспортна авијација нису могли у потребној мери да снабдеју град са више милиона становника, и зими су становници Лењинграда морали да се суоче са страшном глађу.
Разбијање Југозападног фронта код Умања и Кијева омогућило је Немцима да остваре офанзиву на Донбас богат угљем и стратешки значајан Крим, који је Хитлер називао „непотопиви совјетски носач авиона“.
26. септембра јединице 11. армије генерала Ериха фон Манштајна пробиле су совјетску одбрану на Перекопској превлаци и пробиле се у унутрашњост полуострва. Међутим, жестоки отпор совјетских снага и велики губици спречили су Немце да одмах освоје Севастопољ. Опсада главне базе Црноморске флоте, која је почела 30. октобра, трајала је укупно 250 дана.
Почетком октобра почела је главна битка у 1941. години: Битка за Москву. Већ на самом њеном почетку Црвена армија је претрпела страшан фијаско. Због грешака совјетске команде, која није успела да дефинише главне правце напада непријатеља, у рејону Вјазме опкољене су и уништене главне снаге Западног и Резервног фронта. Совјети су изгубили преко 900 хиљада војника, који су убијени, рањени, заробљени или нестали. Све до 13. октобра опкољене снаге су ипак водиле борбе, задржавајући на тај начин 28 немачких дивизија.
Пут до Москве за Немце је био практично слободан. Пре доласка резерви на одбрамбене положаје морали су све снаге које су имали на располагању брзо да упуте тамо, укључујући кадете војних школа. Престоницу је захватила паника коју је пратило масовно бежање становништва из града, разбојништво и ратно профитерство.
Међутим, пут Вермахта до срца Совјетског Савеза није био једноставан. Услед вишемесечног упорног пружања отпора и сталних контранапада Црвене армије немачка војска је била психички и физички преморена. У крвавим сукобима гинули су обучени кадрови са драгоценим ратним искуством пољске и француске кампање. Тотално минирање прилаза граду отежавало је кретање оклопне технике, а хладноће које су почињале изазивале су масовни помор коња и проблеме са снабдевањем.
Немци су планирали одлучујући јуриш на Москву, не знајући да су се у престоници за то време сакупиле велике свеже резерве Црвене армије. 5. и 6. децембра снаге неколико совјетских фронтова потпуно неочекивано за непријатеља прешле су у масовну контраофанзиву. Затечени Вермахт потиснут је 100-250 километара од престонице, при чему се на неким местима повлачење претворило у панично бекство.
Главнокомандујућег копненим снагама Немачке Валтера фон Браухича и команданта групе армија „Центар“ Федора фон Бока Хитлер је сменио с положаја. Хајнц Гудеријан који је такође смењен касније је записао у својим „Сећањима војника“: „Офанзива на Москву је пропала. Све жртве и напори наших храбрих снага су били узалудни.“
Тријумф код Москве био је од огромног значаја како за СССР, тако и за друге земље чланице антифашистичке коалиције. Совјетско руководство је било уверено да је непријатељ сломљен и да је дошло време да се пређе у масовну офанзиву свом дужином совјетско-немачког фронта. Како су показали наступајући догађаји, иако је стратегија блицкрига пропала, било је још рано да се Немци отпишу.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
