Како је совјетски шпијун случајно постао амбасадор Костарике у Риму, Ватикану и Југославији?

Јосип Броз Тито и Теодоро Кастро (Јосиф Григулевич)

Јосип Броз Тито и Теодоро Кастро (Јосиф Григулевич)

Музеј Југославије (CC BY-SA 3.0)
Током свог невероватног живота Јосиф Григулевич је био амбасадор, писац и ликвидатор спреман да оконча Титов живот чим добије наређење из Москве.

25. априла 1953. године Јосип Броз Тито је ћаскао са новоименованим амбасадором Костарике у Белом двору у Београду после званичне церемоније, у којој су му уручена акредитивна писма.

Тито, међутим, није имао појма да је човек пред њим заправо совјетски шпијун и ликвидатор који је био спреман да оконча његов живот чим добије наређење из Москве.

Регрутација

Јосиф Григулевич се често описује као један од најдрагоценијих тајних агената совјетске обавештајне службе и истовремено као веома плодан писац и научник чија су главна интересовања била на пољу историје.  

Сматра се да је овај човек, обдарен необичном комбинацијом талената, био надарени дипломата, изузетан научник и немилосрдни убица, што су особине које се срећу у различитим особама, али ретко у једној.

Григулевич (Кастро) са супругом, Бразил 1946.

Григулевич је рођен 1913. године у Литванији, тада делу Руске Империје. Будући шпијун је одрастао у заједници караимских Јевреја, малој етничкој групи Јевреја који се издвајају од шире јеврејске заједнице.

Као многи образовани младићи тог времена Григулевич је страсно прихватио радикалне идеје међународног комунизма и светске револуције, која је обећавала утопистички нестанак класа и нација. То је било привлачно за некога ко је имао прилику да доживи уздизање национализма и антисемитизма у Европи.

Са 18 година Григулевич је постао активан члан пољско-литванског илегалног комунистичког покрета. Ухапшен је, затворен и касније протеран у Париз, где се уписао на Сорбону на смер друштвених наука, истовремено учествујући у активностима Коминтерне.

По наређењу Коминтерне млади активиста се 1934. године преселио у Аргентину како би радио на укључивању локалних јеврејских и пољских имиграната у међународни комунистички покрет.

1936. прикључио се републиканским снагама у Шпанији, које је СССР подржавао у борби против националиста. Убрзо је Григулевича запазила совјетска обавештајна служба.

Годину дана по доласку у Шпанију Григулевича је у редове НКВД-а регрутовао Александар Орлов, човек који је касније пребегао у Америку плашећи се репресија које су у СССР-у биле све масовније. Ипак, Орлов није разоткрио Григулевичев статус, омогућавајући му да настави да ради за шефове у Москви.

Ноћни упад  

У ноћи 24. маја 1940. године 20 наоружаних људи опколило је кућу у Мексико Ситију у којој је становао Лав Троцки, љути Стаљинов политички непријатељ у прогонству. Наоружани људи су носили униформе мексичке војске и полиције, али нису припадали овим структурама.  

Лав Троцки

Нападачи су ушли у кућу и изрешетали  собу у којој је спавао Троцки. Јосиф Григулевич је био један од људи умешаних у покушај атентата на Троцког који је осмислио Стаљинов шпијун Павел Судоплатов. 

Иако су зидови били густо избушени, Троцки је преживео, сакривши се под кревет. Група, која је била искусна у ратовању, али без искуства у извођењу атентата, није проверила да ли је жртва мртва, у журби напустивши место злочина.

Овај неуспех је разбеснео Берију, али Стаљин је одлучио да поштеди животе агената укључених у операцију. Григулевич је, одликован Црвеном звездом после још једног неуспешног покушаја атентата на Троцког, послат назад у Аргентину, где је провео наредних осам година, углавном заборављен, док је у Европи беснео рат.  

Амбасадор  

Према Андреју Знаменском, професору историје на Универзитету у Мемфису, Григулевич је мајсторски искористио талас антикосмополитске кампање покренут у СССР-у после рата. Кампања је била усмерена на „раскринкавањеˮ „немилосрдних космополитаˮ који су често били јеврејског порекла. Упркос свом пореклу, Григулевич је успео да преживи нову страховладу, написавши рецензију књиге која је дала научну основу за прогон другог јеврејског писца и научника Лава Зубкова. 

Када су га касније питали шта га је мотивисало да у овој фази живота подржи партију, Григулевич је рекао: „Страх! Страх од могућих последица што нисам нешто учинио, што нисам извршио наређење.ˮ

Ипак, он је несрећну ситуацију успео да окрене у своју корист.

„Маневришући кроз минско поље космополитских замки, уверио је своје надређене да је поуздан и лојалан. Коначно му је одобрено совјетско држављанство, као и учешће у новом шпијунском задатку у Италији крајем 1949. годинеˮ, пише Знаменски.

Представљајући се као ванбрачно дете покојног костариканског аристократе, Григулевич је добио држављанство Костарике и под именом Теодоро Кастро почео да се креће у заједници емиграната из ове земље у Италији. Сасвим неочекивано, именован је за амбасадора Костарике у Риму, Ватикану, а затим и Југославији.

Дипломатски пасош првог секретара амбасаде Костарике Теодора Кастра у Италији, 1951.

„Његови совјетски шефови, провинцијалне бирократе које су прошле кроз Велики терор и страховале од сваке иницијативе, најпре су били згрожени и чак узнемирени због таквог авантуризма и отвореног кршења шпијунских протокола. Ипак, када су мало размислили, оберучке су прихватили његов нови статус, скинули га са обичних шпијунских задатака и поверили ми прикупљање обавештајних податакаˮ, пише Знаменски.

Током наредних година Григулевич је Кремљу обезбедио непроцењиве информације које је набавио захваљујући специфичној позицији као страни амбасадор.

У извесном тренутку Григулевич је био могући кандидат за задатак атентата на југословенског председника Јосипа Броза Тита, али Стаљинова смрт је пореметила ове планове.

Одмах после Стаљинове смрти ново совјетско руководство је Григулевича опозвало у СССР, а када је стигао, искључило га из обавештајне службе као једног од Стаљинових помагача.

Иако га је напустила организација за коју је радио целог живота, Григулевич је то доживео као прилику да се посвети својој другој страсти: историјским истраживањима, академском и популарном писању.

У наредним годинама Григулевич је одбранио дисертацију о политици и финансијама Ватикана и објавио бројне књиге и истраживања о католичкој цркви, папству, инквизицији, као и биографије различитих латиноамеричких револуционара.

Јосиф Григулевич

До 1960. Григулевич је стекао углед као писац и научник и постао сарадник Института за антропологију (данашњи Институт антропологије и етнологије).

Григулевич је тако брзо и интензивно писао и објављивао нове књиге да се причало да је ангажовао друге писце као помагаче, што је касније одбачено.

Јосиф Григулевич је умро 1988. године у Москви.

„Знате у чему је његово мајсторство? Свако, скоро свако, има неки таленат. Григулевич је своје таленте искористио 1.000 посто. Није у животу имао ништа: никакве хобије, никакву забаву. Сећам се само његових повијених леђа и његовог писања […] Рекреација је за њега било читањеˮ, рекла је његова ћерка Надежда Григулевич.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“