Тамна страна руске историје: Рогервик – логор смрти за време владавине Јелисавете Петровне

Russia Beyond (Photo: Шарль Андре Ван Лоо; Public domain)
Царица Јелисавета била је прва руска владарка током чије власти званично није извршена ниједна смртна казна. Али у доба њене владавине у Русији је постојала казна упоредива са смртном пресудом: неограничен принудни рад на изградњи луке на обали Балтичког мора.

Просечан животни век затвореника на принудном раду у Рогервику био је мање од три месеца. Писац Андреј Тимофејевич Болотов је 1755. године био чувар осуђеника на изградњи луке у заливу Рогервик. Он се присећао да су „затворенике водили на рад окружене са свих страна непрекидним редом војника са запетим пушкамаˮ. Живели су у касарнама, окруженим дрвеним оградама од коља, сви оковани у гвожђе, неки чак у двоструко или троструко, а било их је у том тренутку око хиљаду.

Заробљеници су морали да раде у каменоломима и на изградњи луке чак и по киши, снегу и граду, уз северац који је непрекидно дувао с мора. Историчар Јелена Марацинова је израчунала да су од 1753. до 1756. године у Рогервик доведена 13.242 затвореника, од чега је умрло њих 13.101.

Стратешки значајна лука

Рогервик је данашњи естонски град Палдиски, 52 километра западно од Талина. Први назив Рогервик (што на шведском значи „Ражано острвоˮ) дали су му шведски досељеници, који су овде живели од 14. века. Залив Рогервик је заштићен од скоро свих ветрова, осим северних и северозападних, и зато зими скоро никад није залеђен, што је важно за војну морнарицу.

Лука Ревељ (данашњи Талин), где је Петар Велики почетком  XVIII века базирао руску флоту у време Северног рата против Шведске, није била таква. Ревељска лука се зими ледила, а чак и лети у њој је долазило до несрећа због снажних балтичких ветрова. Петар је тражио боље место за своју флоту. 1710. године капетан-поручник Геслер је, обишавши обале Финског и Ришког залива, обавестио Петра да је једино повољно место за базирање флоте залив Рогервик, који ипак није идеалан за луку, „јер је у њему, због ширине залива, немогуће подићи утврђења, па флота неће бити заштићена од непријатеља из правца мораˮ.

Рогервик, 1723.

Петар је био веома штедљив цар, никоме није веровао и пре него што би уложио огроман новац у формирање луке и изградњу тврђаве, лично је обишао Рогервик. Тамо је укупно био шест пута и чак је лично мерио дубину залива. 1715. године цар је наредио да се у Рогервику сагради лука за војне и трговачке бродове, да се саграде Адмиралитет, пристаниште и град. За заштиту залива од ветрова он је наредио да се наспе камени мол од средине острва Мали Роге до копна, што је преко 2,5 километра. То је истински тежак посао, ручно дробити камен на каменоломима и од њега правити мол. 20. јула 1718. цар је личним примером показао како ће се градити мол, поставивши у заливу тежак камен – тако је почела изградња луке Рогервик.

„О прогонству оних који неће да обрију брадеˮ

Првих година на Рогервик су превозили материјале и градили град, укључујући „дрвену цркву светог Георгија, 67 касарни, штаб, ветрењачу, два пристаништа за истовар бродоваˮ. Али изградња војне луке није почела пре 1721. године, јер је Петар приводио Северни рат крају. Мировни споразум са Шведском је потписан 30. августа 1721. године у Ништату. Истог дана Петар је у Петербургу наложио ратном колегијуму да треба почети изградњу луке у Рогервику.

Већ 1722. године у Рогервику је саграђен радни логор. Петар је наредио да се тамо шаљу углавном староверци, на основу два указа: „О прогонству у Рогервик оних који не желе да обрију браде и који немају од чега да плате казнуˮ и „О слању расколника уместо у Сибир у Рогервик на вечни радˮ. 1721-1724. године на изградњи луке је било 9.136 радника. Статистика о њиховој смртности не постоји, али може се наслутити да се из Рогервика нико није вратио. Међутим, после цареве смрти 1725. године изградња луке је обустављена. У својим последњим указима цар је наредио да се ослободе сви заробљеници у Империји, осим убица и разбојника, како би се молили за царево здравље.

1726. године у тврђави је било 450 људи, од чега је 150 пребачено у руднике у Нерчинску, док су преостали умрли. 1746. године, већ за време Јелисавете Петровне, сенат је известио да у Рогервику „осим десетак мајстора нема никог... изградња је стала, плоче су од влаге и невремена пропале, а мол, начињен тешким радом затвореника, је готово сав под водомˮ.

Палдиски

Смрт без смртне казне и Пушкинов деда

Царица Јелисавета је одмах после извештаја Сената лично посетила Рогервик и одлучила да тамо шаље осуђенике на смрт. Историчари се слажу да се ступајући на престо, царица заклела да неће осуђивати на смрт своје поданике. Била је то реакција на претерану суровост њене претходнице Ане Ивановне. Током првих година Јелисаветине власти извршење смртне казне је стопирано, а 1746. године, када је она посетила Рогервик, у тамницама Империје било је 110 убица, 169 окорелих лопова и 151 особа осуђена на неограничен принудни рад. Сенат је предложио да се сви они пошаљу у Рогервик.

Портрет Јелисавете Петровне

1752. године објављен је указ по којем су се на изградњу луке слали кривотворци новца. Од 1756. у Рогервик се шаљу и „сви осуђеници на смртно и политичко погубљење и прогнаници на вечити принудни радˮ. „Политичко погубљењеˮ за време Јелисавете Петровне у почетку је изгледало овако: џелат би натерао осуђеника да главу спусти на пањ, затим би над њим формално проглашавао помиловање. Али није могло да прође без мучења. Затвореницима су могли да ишчупају ноздрве, одсеку руку, жигошу их, бичују. Ако би осуђеник умро од последица тих казни, то се ипак није сматрало смртном казном.

Од 1754. године „политичко погубљењеˮ је постало милосрдније. После формалног проглашења помиловања осуђеници су кажњавани „бичем са пресецањем ноздрва или су без икакве казне слати на вечно прогонствоˮ. Заробљеници су ипак жигосани. Јасно је да је зато бекство осуђеника било бесмислено, јер би он пре или касније био ухваћен.  

Управо такви људи чинили су оне затворенике (око 3.000 нових заробљеника годишње) који су радили у Рогервику последњих година владавине царице Јелисавете. „Било је туˮ, писао је Андеј Болотов, „људи свих врста, звања и чинова: племићи, трговци, занатлије, духовници и свака врста сиротиње, осим Руса било је ту и других народа, Француза, Немаца, Татара, Черемиса и сличноˮ. Очекивала их је мучна смрт од рада. А војници који су чували осуђенике такође су свој посао доживљавали као казну. 

1762. године Јекатерина II је записала: „Сматрам да је неопходна државна потреба да се рад у Рогервику окончаˮ. Исте године она је назив града променила у Балтичка лука и дозволила насељавање обичних становника. Међутим, заинтересованих је било мало, због сурове климе и близине радног логора. Ипак, тврђава је завршена 1755-1762. године, а изградњом је руководио Пушкинов деда Абрам Петрович Ханибал. Међутим, лука није никада коришћена као војна база.

Град Балтичка лука, 1789.

Тако су од 1718. до 1768. године на изградњу луке која никада није коришћена потрошене огромне суме новца. У тврђави су, на пример, 1789. године локални житељи држали стоку. Мол се постепено спустио под воду. Затвореници су послати у Сибир.

Град је постепено губио на значају, на пример, 1825. године ту су живела само 184 човека. Тек са изградњом Балтичке железничке пруге (1870) живот је почео да се враћа у ове крајеве.

Град Балтичка лука, улица Георгијевска

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“