Како је јувелир из кметовске породице постао добављач руског императорског двора

Kira Lisitskaya (Photo: Getty Images; Исторический музей; Музей Фаберже; Русский Музей)
Запањујућа прича о успеху у 19. веку везана је за једног кмета који се прославио својим мајсторством. И то није све, отворио је и властиту јувелирску фабрику која је радила по поруџбини за царску породицу.

Иако је у свету име Карла Фабержеа остало забележено као далеко најславније, он ни у ком случају није био једини јувелир добављач руског императорског двора. Табакере, пехари, сервиси, шатуле, вредна опрема књига и албума... У царској породици готово сваки предмет за свакодневну употребу био је јувелирски производ, изашао из радионица најбољих мајстора. А један од њих био је Павел Овчиников. Човек са истински блиставом каријером није био изданак и настављач традиције неке славне јувелирске породице, већ самоникли таленат и покретач посла који је оставио синовима.

Кутија, 1881.

Таленат из сељачке породице

Овчининков се родио као кмет 1830. године, а до укидања кметства, међутим, морала је да прође још 31 година. Среће је ипак имао у томе што су сви чланови његове породице били кметови у племићкој породици кнежева Волконских. Петар Михајлович, а затим Дмитриј Петрович били су на високим положајима на двору, а осим тога били су и врло деликатни људи.

Портрет Павла Овчиникова и печат предузећа Овчиникова

Млади Овчиников испољио је таленат врло рано. У некрологу објављеном у листу Московске ведомости 1888. године каже се да је кнеза Волконског привукла дечакова „агилност и интелигенција“ и да је у њему открио умеће цртања. Како би „систематски развио уметничке способности“ послат је у Москву на обуку за јувелира.

Тањир, 1889.

Овчиников је тако предано радио, прешавши пут од ученика и шегрта до мајстора, и успео да заради довољно за откуп слободе. Према другим изворима власници су му поклонили слободу због талента и успеха.

Успешни предузетник

Павел се оженио 1850. године и потрошио женин мираз за уређење своје јувелирске радионице, да би после три године отворио фабрику златних и сребрних производа. Фабрика је била изузетно успешна, а њен обрт увећавао се годишње по неколико пута. Са 24 године бивши кмет управљао је са огромном сумом новца од 1,5 милиона рубаља.

Новчаник, 1876.

У фабрици су биле заступљене све врсте јувелирских послова ковало се, гравирало, сликало на емајлу, радила позлата предмета. Било је запослено 300 мајстора, а Овчиников је прецизно одређивао распоред рада као и зараду.

Пехар са постољем, 1887.

Овчиников је 1867. године у фабрици организовао курс „техничког цртања, скулптуре и коване уметности“, обука је била намењена свим мајсторима како би развили уметничке способности.

Свети Георгије убива аждаху, 1879.

Ускоро је Овчиников постао и први фабрикант који је у производњи отворио и школу за децу у којој су се она обучавала јувелирском занату и уједно добијала основно образовање.

Емајл и руски стил

Сервис за чај, 1879-1883.

Овчиниковљева јувелирска фирма шездесетих година деветнаестог века постаје позната у целом свету. Учествује на међународним изложбама у Москви, добија сребрну медаљу на Светској изложби у Паризу 1867. године. Овчиниковљеви производи запажени су у високом друштву. Он постаје званични добављач двора будућег императора Александра Трећег и отвара филијалу у Петербургу. Касније ће Овчиников потврдити то почасно звање када Александар буде дошао на престо, а његова фирма више од 40 година служиће императорском двору.

Сланик, 1984.

Крај деветнаестог века обележила је мода „руског стила“. Император Александар Трећи био је један од главних његових заговорника. Овчиников, осетивши ту тенденцију и сам је почео да диктира ову моду. На његову иницијативу у јувелирској уметности оживела је производња емајла са руским мотивима, птицама, кокошницима, куполама који су били присутни и у народној радиности. Многе радове Овчиниковљеви мајстори реализовали су по нацртима најбољих уметника тог времена, међу којима је био и Виктор Васнецов.

Ваза, крај 19 - почетак 20. века

Овчиниковљева фирма производила је, између осталог, и давно заборављене предмете који су некада украшавали царски сто, као што су шатуле и пехари у старинском стилу. У њиховој изради коришћене су префињене филигранске технике са упелтаним сребрним нитима.

Чаша „Петлић”, 1896.

Овчиников и његови мајстори правили су и окове за иконе и књиге. Међу најпознатијима оковима које је фирма израдила су они за Јеванђеље Храма Христа Спаситеља и Храм Спаса на Крви.

Олтарско јеванђеље за храм Спаса на крви, 1882.

После Павелове смрти 1888. године фирмом су успешно управљали његови синови. Међутим, револуција из 1917. године и пад монархије ставили су тачку на рад славне фирме. Срећом велики број предмета израђених у фабрици Овчиникова сачуван је и налази се у музејским збиркама и приватним колекцијама широм света.

Табакера, 1889.



Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“