Како је Совјетски Савез 1943. године преокренуо ток Другог светског рата (ФОТО)

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! 

Крајем 1942. године совјетска војска је катастрофу која је претила у Стаљинграду преокренула у блиставу победу. Она је 6. армију и јединице 4. тенковске армије Вермахта, које су се налазиле у граду, а бројиле су око 330 хиљада људи, опколила, спречила све покушаје снага генерал-фелдмаршала Ериха фон Манштајна да их деблокирају, а такође разбила десет италијанских и румунских дивизија које су се налазиле у близини у средњем току реке Дон.

Лишивши на тај начин опкољене немачке снаге последње наде у спасење, Црвена армија је у јануару следеће године почела њихову планску ликвидацију. Током операције „Прстенˮ снаге непријатеља су сломљене и подељене на неколико изолованих групација, које су капитулирале 31. јануара и 2. фебруара. У совјетско заробљеништво доспело је преко 91 хиљаде војника, 24 генерала и командант 6. армије генерал-фелдмаршал Фридрих Паулус.

„Славна епопеја Стаљинграда означава одлучујући заокрет у праведном рату цивилизованог света против Хитлерове Немачке... О совјетску стену разбили су се таласи фашистичких хорди... 6. немачка армија која је као ураган прошла кроз Француску потпуно је уништенаˮ, записао је одушевљени лидер француских комуниста Морис Терез. 

Због фијаска који се догодио на Волги група армија „Аˮ генерала Евалда фон Клајста која је напредовала према налазиштима нафте на Кавказу нашла се у опасности да буде одсечена од главних снага. Прогоњена од стране совјетске војске, почела је повлачење са заузетих положаја. Током тешких зимских борби Црвена армија је ослободила велике просторе југа СССР-а. У фебруару су војници 46. армије са врха Елбруса скинули немачке заставе ту постављене у августу 1942. године и уместо њих поболи своје.

Совјетске снаге које су напредовале из правца Стаљинграда брзо су се приближавале Ростову на Дону како би Клајсту пресекле одступницу. Међутим, жестоки отпор непријатеља онемогућио је ослобођење града пре 14. фебруара. Румунске и немачке снаге до тада су успеле да се повуку на одбрамбене положаје дуж реке Мијус и на такозвану „Плаву линијуˮ на Таманском полуострву, која је затварала пут до Крима. Ту је напредовање Црвене армије било заустављено.

Знатно мање среће Немци и њихови савезници имали су у рејону Вороњежа и Курска, где су совјетске снаге под командом генерал-пуковника Филипа Голикова извеле низ успешних офанзивних операција. У муњевитом продору уништене су снаге три земље: 24. тенковски корпус, главница 2. мађарске и 2. немачке армије, као и италијански алпски корпус.

„Пред нама је био Харковˮ, присећао се тадашњи командант 40. армије маршал Кирил Москаленко: „Друга престоница Украјине као магнет је привлачила нашу војску. И тај порив нису могли да зауставе ни отпор непријатеља, ни мећава која је наставила да бесни... Непријатељска команда упорно се држала Харкова. Они су знали да, ако га изгубе, неће моћи да задрже ни Доњецки басен угља.ˮ Ипак, 16. фебруара Црвена армија је ослободила град.  

Водећи борбе на ослобођењу Украјине, Црвена армија је притом свим снагама тежила важном стратешком упоришту: реци Дњепар. 20. фебруара током операције „Скокˮ совјетски тенкисти су извршили пробој и појавили се у околини Запорожја, где се налазио штаб групе армија „Југˮ генерал-фелдмаршала Ериха фон Манштајна и где је у то време био Адолф Хитлер. „Између нас и нашег непријатеља није било ниједне јединице! Зато ми је лакнуло када је Хитлер увече тог дана отишао авионом у свој штабˮ, записао је Манштајн у „Изгубљеним победамаˮ. 

Ускоро се испоставило да је покушај да се освоје прелази преко Дњепра био преурањен. У сувише брзом напредовању развукле су се линије за снабдевање јединица Црвене армије, није било довољно горива, а непријатељ кога је совјетска команда потценила прешао је у контраофанзиву. Манштајн не само што је ликвидирао пробој, него је успео да поврати и Харков и Белгород. „Реч Харков магично је привлачила војнике и средњи део руководства војскеˮ, присећао се генерал-фелдмаршал: „Тенковски корпус СС-а хтео је поново освојену престоницу Украјине (град је био престоница Украјине до 1934. године — прим. Russia Beyond) да дарује 'свом фиреру' као знак победе и најкраћим путем се пробијао ка њему.ˮ 

Са почетком пролећа стране су због излоканих путева од сувишка влаге направиле паузу и почеле са припремом летње кампање. Претпостављало се да ће се главни сукоб водити у рејону такозване Курске превлаке, што је била избочина на линији фронта ка Западу од неких 150 километара дубине и 200 километара ширине, где су биле концентрисане велике снаге Црвене армије.

За то време на северу СССР-а совјетске снаге су коначно успеле да пробију опсаду Лењинграда. Кроз коридор пробијен јужно од језера Ладога 18. јануара 1943. године током операција „Искраˮ град који је патио од страховите глади поново је почео редовно да прима снабдевање намирницама.

Не заустављајући се, Црвена армија је кренула у офанзиву, намеравајући да разбије читаву групу армија „Северˮ. Велика операција „Поларна звездаˮ је, међутим, доживела неуспех. До почетка априла совјетска војска је у свим правцима напредовала само за неколико километара, притом претрпевши значајне губитке од 180 хиљада убијених и рањених војника (Немци су изгубили преко 78 хиљада).

„После блиставих победа на Дону и Волги неуспеси на овом фронту су нас жалостилиˮ, писао је са незадовољством маршал артиљерије Николај Воронов: „Било је јасно да није требало овде покретати велике операције. Нашој моћној техници су потребна пространства, а овде се заглавила у мочвари. Опет се у души подиже озлојађеност на оне који су саставили лепе планове операције, а да се нису потрудили да проуче услове терена, саобраћајнице, специфичности климе... Осудили смо на пропаст технику, губили много људи и небројено много муниције у правцима који очигледно нису нудили никакву перспективу.ˮ 

На пролеће 1943. године коначно је ликвидирана опасност по Москву. Такозвана Рижевско-Вјаземска избочина формирана је у совјетској офанзиви почетком 1942. године. Задржавши и јачајући тај део фронта на само 150-200 километара од престонице, немачка војска је добила могућност да стално прети главном граду. Сви покушаји Црвене армије да се ова избочина ликвидира били су праћени великим губицима и завршавали су се без резултата.

Због промене стратешке ситуације после Стаљинградске битке и брзог совјетског напредовања Немци су одлучили да напусте избочину. У марту у операцији „Бифелˮ (Биво) 9. армија генерал-фелдмаршала Валтера Модела и јединице 4. армије генерал-фелдмаршала Гинтера фон Клугеа повукле су се са тог дела на тај начин скративши линију фронта са 530 на 200 километара и ослободивши значајне резерве.

5. јула 1943. године на Курској избочини је почела једна од највећих битака у историји: у њој је учествовало око четири милиона људи, више од 13 хиљада тенкова и самоходних артиљеријских оруђа и 12 хиљада авиона. Помоћу два моћна напада усмерена један другом у сусрет немачка команда је планирала да пресече, опколи и уништи совјетске снаге и самим тим поврати стратешку иницијативу изгубљену у Стаљинградској бици.

Црвена армија је Немцима пружала упоран отпор, дозволивши им да напредују само десетак километара. „Борба је била тако тешка да до данас одлично памтим своје осећање да бих се на крају дана радовао да су ме убили или ранили...ˮ - присећао се командант минобацачке чете Евгениј Окишев: „Просто су нам нерви били већ толико напрегнути, осим тога је владала страшна врућина, није било хране... Наши ровови су били на узвишењу и све прилазе ка њима покривали су Немци.ˮ 

Издржавши немачки притисак, совјетска војска је 17. јула прешла у велику контраофанзиву, одбацивши непријатеља на почетне положаје. „Услед неуспеха офанзиве Цитадела претрпели смо дефинитиван поразˮ, записао је у „Сећањима војникаˮ Хајнц Гудеријан. „Оклопно-тенковске снаге, попуњене са толико тешкоћа, због великих губитака у људству и техници на дуги период су биле избачене из строја... Подразумева се да су Руси пожурили да искористе свој успех. И више на Источном фронту није било мирних дана. Иницијатива је у потпуности прешла у противничке руке.ˮ

Још пре него што је Курска битка окончана Црвена армија је покушавала да пробије непријатељску одбрану на другим деловима совјетско-немачког фронта, између осталог, у рејону одбрамбене линије на реци Мијус и у Мгинској офанзивној операцији код Лењинграда. Упркос неуспесима, то им је омогућило да задрже неколико немачких дивизија и спрече њихово учешће у „Цитаделиˮ.

После тријумфа на Курској превлаци офанзива совјетске војске је брзо почела да добија на снази: у августу је пробијен фронт на реци Мијус, почело је ослобођење Донбаса, поново је ослобођен Харков. У септембру Црвена армија је Немце избацила са Плаве линије на Таманском полуострву, приморавши их да се евакуишу на Крим, а такође је ослободила Смоленск и ушла на територију Белорусије.

Вермахт се повлачио, планирајући да заузме положаје на Дњепру. Река је била најважнији елемент у систему немачких одбрамбених утврђења, која су се пружала од Балтичког до Азовског мора, такозваног Источног зида (линија Пантера-Вотан), који је, према Хитлеровим речима, требало да „заштити Европу од бољшевизмаˮ.

Совјетска команда је знала да непријатељу не треба дати времена да се утврди на тој стратешкој линији. Црвеноармејци су стигли до реке буквално „на леђимаˮ Немаца. Када су стигле до воде дивизије и пукови нису чекали неки заједнички сигнал, него су се самостално помоћу приручних средстава пребацивали на другу обалу и заузимали одбрану, подносећи жестоке контранападе непријатеља.

Дњепарска ваздушно-десантна операција која је трајала од краја септембра до новембра била је једна од највећих совјетских ваздушно-десантних операција током рата. Њен задатак је био да пружи помоћ пребацивању снага преко реке, али је због лоших прорачуна завршена катастрофалним неуспехом: од четири и по хиљаде падобранаца погинуло је њих три и по хиљаде. „Тамо су били концентрисани шест дивизија и два тенковска корпуса. И они су јурнули на нас... Падали смо са неба у борбу и гинули на небу... Тамо је све горело, ноћ се претворила у дан...ˮ - присећао се млађи поручник гарде Петар Неживенко. 

У жестоким борбама током лета и јесени 1943. године Црвена армија је успела да ослободи скоро читаву Украјину на левој обали Дњепра, као и да освоји и прошири неколико делова територије на десној обали, на тај начин пробивши Источни зид на југу Совјетског Савеза. 6. новембра ослобођена је престоница совјетске Украјине Кијев, који је Вермахт безуспешно покушавао да поврати следећих месец и по дана.

Крајем новембра лидери земаља „велике тројкеˮ Јосиф Стаљин, Френклин Рузвелт и Винстон Черчил састали су се у Техерану на првој заједничкој конференцији. Савезницима је до тада већ било јасно да се после победе код Мидвеја и Гвадалканалске кампање, у Стаљинградској и Курској бици стратешка иницијатива у рату чврсто налази у њиховим рукама и да је пораз земаља Осовине само питање времена. Договоривши се о текућим питањима као што је отварање другог фронта у Француској и учешће СССР-а у рату против Јапана, они су одлучно прешли на разговор о послератном уређењу света.