Како су нацисти леденим тушем мучили и убили совјетског генерала који је одбио сарадњу

Историја
БОРИС ЈЕГОРОВ
Шта све Немци нису нудили заробљеном Дмитрију Карбишеву, не би ли пристао на сарадњу. Бивши официр царске армије течно је говорио немачки, знао је све о војним утврђењима и као такав је био потребан Трећем рајху.

Генерал-лајтнант инжењерије Дмитриј Михајлович Карбишев био је један од најдрагоценијих кадрова у Црвеној армији. Имао је шездесет година када су немачке трупе ушле у СССР, а пре тога је учествовао у четири рата и био носилац многобројних царских, а касније и совјетских награда.

Карбишев је у више наврата показао своју храброст на бојном пољу током руско-јапанског рата 1904-1905. године, а касније се прославио као талентован и способан стручњак за војна утврђења. Током Грађанског рата Дмитриј Михајлович је успешно руководио изградњом седам утврђених рејона у Поволжју и Сибиру. Поред тога, обезбеђивао је инжењеријску припрему јуриша на непријатељске одбрамбене положаје на Кримском полуострву.

Током Зимског рата против Финске лично је извршио извиђање и осматрање Манерхајмове линије на Карелској превлаци, а његове препоруке и предлози били су веома корисни у припреми пробијања те линије.

Карбишев је био доктор војних наука, аутор преко сто научних публикација у области фортификационих објеката, био је пионир у развоју примене инжењеријских баријера. Његови радови су доста коришћени у војним школама и академијама за припрему официрских кадрова Црвене армије.

У лето 1941. године генерал је надгледао изградњу фортификационих објеката Гродњенског утврђеног рејона у западној Белорусији где га је и затекао разорни немачки блицкриг. У августу је заробљен приликом покушаја да се извуче из обруча. Немци су убрзо схватили колику важност има човек који им је пао у шаке.

Подвиг

Карбишеву су понуђени „царски“ услови за сарадњу: ослобођење из заробљеничког логора, посебан стан, задовољење свих материјалних потреба, приступ свим библиотекама и архивима, лични помоћници, могућност писања научних радова, реализација свих врста истраживања и рад над свим врстама пројеката. Понуђена му је и могућност да посећује фронт и проверава своје прорачуне на терену. Једини услов је био да тај фронт не буде Источни.

Берлин је био убеђен да ће совјетски генерал бити врбован без проблема. Био је племић, у прошлости царски официр и одлично је говорио немачки (прва жена му је била Немица). Све је указивало на то да ће лако прећи на страну Трећег рајха.

Али уопште није ишло глатко. Генерал је категорично одбио да сарађује и нису га интересовале никакве понуде. Немци су прешли на застрашивање, претње и мучења, непрекидно погоршавајући услове његовог живота, али ни то није помогло.

После две године јалових покушаја нацисти су се предали. „Овај највећи совјетски стручњак за војна утврђења, кадровски официр старе руске армије, човек који је превалио шездесету, показао се као фанатични поборник идеје верности војничкој обавези и патриотизму...“, пише у једном немачком извештају из 1943. године. „Може се сматрати да је Карбишев безнадежан случај у погледу његовог ангажовања на нашој страни као стручњака за војну инжењерију“.

Генералова судбина је била запечаћена. Послат је у концентрациони логор Флосенбург на принудни рад. Посебно је наглашено да му се не дају никакве олакшице због његовог звања и његових година.

Смрт

Храбри генерал је премештан из једног логора у други. Преживео је Аушвиц и Захсенхаузен да би Маутхаузен био његова последња станица. У овај логор је Карбишев премештен у фебруару 1945. године.

Сведок генералове смрти је био мајор Седон де Сент Клер, који је такође доспео у заробљеништво: „Чим смо стигли на територију концентрационог логора Маутхаузен, Немци су нас утерали у купатило са тушевима, наредили да се скинемо и пустили на нас одозго ледену воду. То је трајало дуго. Сви смо поплавели. Многи су падали на под и одмах умирали јер им срце није издржало“.

Дмитриј Михајлович је већ био у седмој деценији живота али је неким чудом остао жив. Њему и осталима је наређено да обуку доњи веш, после чега су са дрвеним кладама на ногама изведени у двориште на мраз. „Генерал Карбишев је стајао у групи са руским друговима близу мене“, написао је касније Сент Клер. „Схватали смо да су ово последњи часови нашег живота. Након пар минута гестаповци су иза наших леђа са ватрогасним цревима у рукама почели да пуштају на нас млазеве хладне воде. Оне који су покушавали да се склоне од млаза тукли су батинама по глави. Стотине људи су падале смрзнуте или смрсканих лобања. Видео сам како је пао и генерал Карбишев“.

У Совјетском Савезу се ништа није знало о судбини Дмитрија Михајловича. Сматрало се да је нестао без трага. Тек по завршетку рата су део по део реконструисане последње године његовог живота.

Генерал-лајтнанту инжењерије Црвене армије Дмитрију Карбишеву је 16. августа 1946. године додељено звање Хероја Совјетског Савеза „за изузетну чврстину и храброст испољену у борби против немачких завојевача у Великом отаџбинском рату“.

Две године касније у Маутхаузену је овом руском официру подигнут споменик са следећим натписом: „Дмитрију Карбишеву. Научнику. Војнику. Комунисти. Његов живот и његова смрт били су подвиг у име живота“.