Зашто је Наполеон кренуо на Москву, а не на Петербург?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон!

22. јула 1812. године престоница Русије, Санкт Петербург, дочекала је императора Александра I после повратка са фронта Отаџбинског рата. Још два дана раније град је био украшен празничним осветљењем, а Казањска црква је пружала необичан призор. У самом храму и око њега тискала се маса народа. Неки су ту спавали већ другу или трећу ноћ, чекајући цара још од 20. јула, али, испоставило се да се он задржао у Тверу да неколико дана проведе са омиљеном сестром Јекатерином Павловном.

Нису сви у престоници знали да је 20. јула одржана битка која је фактички спасла Санкт Петербург. Била је то Битка код Кљастица, у којој су Руси под командом генерала Петра Витгенштејна потукли моћне снаге маршала Удина и зауставили напредовање Француза према Петербургу.

Клопка Барклаја де Толија

Почетак рата 12. јуна 1812. године затекао је Александра I у Вилњусу. Цар је одмах отишао на фронт, али тамо је због његовог доласка дошло до пометње. Александар није прогласио Барклаја де Толија за главнокомандујућег и тако је сам преузео команду, као највиша власт у земљи. Међутим, не може се рећи да је цар био сјајан војсковођа. Само је одобравао планове одбрамбених дејстава. У свему осталом присуство цара и његове свите реметило је рад војног руководства. На крају су доглавници успели да наговоре цара да се склони, најпре у Москву, а затим у Петербург.

Александар је армију напустио 7. јула, а за то време се 2. корпус Велике армије под командом маршала Николе Удина већ кретао преко територије савремене Белорусије према Санкт Петербургу.

Шта је за то време радио Наполеон? Он је, придржавајући се своје уобичајене тактике муњевитог напредовања, тражио прилику за велики окршај са руској војском. Упркос распрострањеном миту, Наполеон никада није рекао „Ако освојим Кијев, ухватићу Русију за ноге, ако освојим Петербург, ухватићу је за главу. А ако заузмем Москву, ударићу је у само срцеˮ. Искусни војсковођа је био свестан да што даље зађе у Русију, то су му шансе за победу мање.   

Међутим, Барклај је, наслућујући Наполеонову намеру да Русе што пре порази, намерно завлачио Француза у унутрашњост Русије. Још 1810. године Барклај је Александру уручио белешку „О заштити западних граница Русијеˮ, у којој је предлагао да руска војска избегава одлучујући сукоб, да се повлачи и противника слаби деловањем лаких снага. Управо овај план је примењен приликом Наполеонове инвазије. Кретање кроз руску земљу суштински се разликовало од напредовања по Европи. Овде је до изражаја дошло жестоко партизанско ратовање: сељаци су без милости уништавали све француске јединице које би заостале или изгубиле пут, нападали колоне са намирницама. Али Бонапарта се ипак надао да ће до главне битке доћи приликом опсаде „кључа за Москвуˮ – Смоленска, који је тада био најтеже освојива тврђава Европе.  

Заборављени херој

Док је главница Велике армије тражила главни сукоб, прилазе Санкт Петербургу бранио је само 1. пешадијски корпус под командом генерала Петра Витгенштејна. Он је имао само 18 хиљада војника и 84 оруђа. Петербургу је претио потенцијално не само Удинов 2. корпус (око 30 хиљада војника), него и 10. корпус маршала Мекдоналда који је ишао на Ригу (такође око 30 хиљада војника).

Генерал Витгенштејн, коме су тада биле 43 године, већ се више пута борио против Наполеонове војске. Он је знао да његов корпус неће издржати ако Удино и Мекдоналд уједине своје снаге и одлучио је да први нападне маршала Удина, који је са својом војском заузео село Кљастици, северно од града Полоцка.

Витгенштејн је на располагању имао не само пешадију, него и хусарске и козачке пукове, који су Французима утеривали страх у кости својом смелошћу и дрскошћу. Под првим жестоким нападима Руса на положаје Удиновог корпуса у селу Кљастици Французи су се повукли преко реке Нишче и спалили једини мост преко којег су прешли. Али, Павловски грендирски пук је без одлагања прешао реку преко запаљеног моста и кренуо у напад бајонетима. За њим су уследиле друге пешадијске јединице, док је руска коњица прегазила реку на коњима. Сам генерал Витгенштејн је за време битке за Кљастице рањен у образ. Французи су бити затечени овим нападом и повукли су се још јужније, преко Западне Двине.

Битка код села Кљастици била је прва велика – и јуначка – победа руске армије у рату 1812. године. У њој су Руси изгубили преко 4.000 војника, али су притом апсолутно деморалисали бројчано надмоћног непријатеља. Цар Александар је Витгенштејна назвао спасиоцем Петербурга и уручио му Орден светог Георгија 2. реда.

После битке код Кљастица корпус генерала Витгенштејна победио је у још два сукоба надмоћне француске снаге. У помоћ војсци маршала Удина упућен је корпус маршала Сен Сира, али Витгенштејн и корпус генерала Штејнгела од 12 хиљада војника, који му је дошао у помоћ, су у две битке код Полоцка разбили већ уједињене француске снаге. То се догодило 18-19. октобра 1812. године, у исто време док су остаци Велике армије под командом лично Бонапарте почели своје срамно повлачење из Москве.