Од војне утврде до Катаринине „руске Бастиљеˮ: Како је настала тврђава Шлисељбург?

Russia Beyond (Петр Ковалев / TASS, Sputnik)
Можда необично звучи, али некадашњи најстрашнији затвор за руске политичке затворенике крајем XIX века је постало цветни врт. Како се то догодило и како тврђава изгледа данас?

Ћелије са покретним подом у којима се затвореници шаљу да их прождеру рибе; зидови препуни справа за мучење које могу да одвежу језик и најхрабријима; безимени заточеници у влажним казаматима, које чувају ћутљиви и неумољиви стражари – отприлике тако су обични људи замишљали најстрашнији царски затвор Шлисељбург.

Затвор се налазио на усамљеном острву у језеру Ладога код извора реке Неве. Обале острва биле су покривене оштрим гранитним камењем, а струја је била тако јака да је долазак на острво и одлазак са њега био отежан, а бекство немогуће. Камено утврђење је вековима било место око којег су се испредале легенде, али стварност је понекад била сасвим другачија.

Царски заточеници

Још почетком XVIII века стара новгородска тврђава Орешек, коју је Петар I освојио од Швеђана, изгубила је војни значај и постала политички затвор. Први затвореници били су најближи Петрови сродници, најпре његова сестра, 58-годишња Марија Алексејевна, која је ту провела три године, а после смрти самодршца и његова прва жена Јевдокија Лопухина. Друга Петрова жена, царица Катарина, бивша служавка, ћерка обичног лифландског сељака, била је потпуно свесна какву опасност за њу представља законита царица. Јевдокија, која се напатила још док јој је муж био жив, која је изгубила сина, љубавника, брата, прошла бичевање, на крају је бачена у тесну собу са једним прозорчићем. Када је после две године лумповања 43-годишња Катарина умрла, а на престо дошао Јевдокијин унук Петар II, она је напустила заточеништво и са почастима се вратила у Кремљ.

Али Шлисељбург је кратко остао празан и убрзо су почеле да се појављују нове жртве дворских интрига и преврата, међу којима је најпознатији био свргнути император Иван Антонович. Пошто је на престо дошао још као дете, царовао је нешто више од годину дана, кад га је са власти скинула ћерка Петра и Катарине Јелисавета. Она је пожелела да дете сачува у животу, али је морала да га држи у затвору да би избегла побуне. 

Пре него што је дошао на острво, Иван је променио неколико места заточеништва. У Шлисељбургу је у посебно чуваној касарни дечак провео осам година. Према посебном упутству, чуварима је било забрањено да с њим разговарају, а посебно да му говоре ко је и где се налази. Чак су га и од послуге скривали иза посебног паравана. Једино што затворенику није никад недостајало била је храна. Истина, касније се испоставило да су чувари кршили забране и да младић не само што је знао своју прошлост, него је умео и да чита. У ноћи између 5. и 6. јула 1764. године у тврђави је дошло до трагедије: несрећника су, према истим упутствима, чувари заклали при покушају бекства.

„Ако ми нареде да га удавим, удавићу гаˮ 

С годинама је мрачна затворска тврђава примала све мање познатих личности, а све више непознатих „гостијуˮ: различитих побуњеника и слободно мислећих људи. Ту су, између осталог, били затворени декабристи који су избегли смртну казну. 1884. године у Шлисељбург су из Алексејевског равелина Петропавловске тврђаве пребачени револуционари-народовољци, осуђени за убиство цара Александра II. Тамо се тада нашло тридесет и шест затвореника. Заједно с њима из Петербурга је пребачен и њихов чувар Матвеј Јефимович Соколов, који је због своје суровости добио надимак „Иродˮ. Овај стари војник био је не толико суров, колико послушан: „Ако ми нареде да затворенику говорим 'ваша екселенцијо', говорићу му 'ваша екселенцијо'. Ако ми нареде да га удавим, удавићу гаˮ - говорио је он.

Током првих неколико година према царевим убицама није било милости: оскудна храна, још оскуднија библиотека, коју је чинила само религијска литература, забрана дописивања са рођацима, за међусобно споразумевање куцањем добијала се самица, а за увредљиве поступке према особљу затвора претила им је смрт. Многи затвореници су умирали од скорбута и туберкулозе, а многи су и полудели. Једина активност младих и енергичних људи, какви су били народовољци, била је борба са администрацијом.

Обично су писали жалбе и ступали у штрајк глађу, али неки су због безизлазности ситуације прибегавали и очајничким мерама и нападали своје чуваре, рачунајући да ће на тај начин прекратити муке. Страствени револуционар Јегор Минаков, који је раније више пута побегао из радних логора, није желео, како се он изразио, „да труне као клада која је пала у муљˮ. Тражио је да се види са породицом, књиге и дуван и почео гладовање. Неколико дана касније, кад му је лекар на силу у уста сипао млеко, Минаков га је ударио по лицу и зато је стрељан. Револуционар Иполит Мишкин је на чувара бацио тањир и зато је погубљен. Надајући се сличном исходу, лекара је ударио и терориста Михаил Грачевски, али за њега је процењено да је ментално неуравнотежен и помилован је. Тада се он полио керозином из лампе и запалио. Дежурни чувари су покушали да га спасу, али врата су била чврсто закључана, а кључ се налазио код Соколова.

„Тамо, иза врата, усправна стоји висока, испијена фигура са загаситим лицем живог мртваца. Стоји и тамни међу огњеним језицима и облацима чађи и дима. Ватра лиже човека својим црвеним језицима, ватра је одозго до доле, са свих страна. Гори, дими се бакља – живо биће, човек!ˮ - присећала се много година касније Вера Фингер.

Када је „Иродˮ коначно стигао, читавих 10 минута касније, било је већ касно. За такву несмотреност Соколов је строго укорен и ускоро је напустио свој положај. Други чувари су, гледајући те ужасе, веома омекшали и живот затвореника је почео полако, али сигурно да се поправља.

Временом су затвореници стекли привилегије које су биле незамисливе за политичке осуђенике. Томе је допринео и командант затвора пуковник жандармерије Иван Гангарт. Позната револуционарка Вера Фингер је признала: „Сва велика побољшања у нашем животу дугујемо Гангарту. Он је био тај који нас је заклонио од осветничке руке полиције и Министарства унутрашњих послова. Он је знао да је лишење слободе, прекид све активности, губитак породице и пријатеља тако сурова казна коју човек тешко може да поднесе и да је томе додати било шта друго било већ претеривање.ˮ

Ову промену у односу према народовољцима делимично је условила масовна јавна подршка револуционарном терору, што је спречавало примену строгих мера против непријатеља режима. Чак и Фјодор Достојевски је признао да не би имао храбрости да полицији пријави терористу из страха пред јавном осудом. А за жандарме, због инерције сталешких ставова, политички преступници, који су били део интелигенције, нису једнозначно представљали обезличено зло. 

Казан за ракију за непријатеље царизма

Крајем XIX века затвореници су становали у двособним светлим и топлим ћелијама, са електричним осветљењем и савременим тоалетима, користили су одличну библиотеку и били преплаћени на новине. Понекад су чак примали и The Times, јер су по правилу одлично образовани народовољци читали и говорили стране језике. Добијали су храну према јеловнику који су сами састављали, имали су сопствене баште и вртове и у затвору су за њих биле организоване радионице и ковачница. Куповина књига и часописа, семења и инструмената реализовала се од средстава која је издвајала полиција.

Затвореници су одлазили у групне шетње, приређивали предавања, кували слатко, пушили, правили хербаријуме и колекције минерала, препарирали животиње и организовали плесове. Уосталом, плесови су прекинути након што се Фигнер закачила са једним официром жандармерије и откинула му еполете. Затворени револуционари су чак успели да направе свој уређај за дестилацију, који им је, истина, брзо одузет. Највештији међу њима су успевали чак и да тргују за жандармима. Продавали су поврће из својих башта или  узимали поруџбине за коричење књига и сличне послове. Новац нису добијали на руке, али су од тих средстава затвореници могли да наручују намирнице, четкице, боје, оловке итд.

Затвореник Василиј Иванов је у затвору направио фонтану. Револуционар Петар Поливанов је научио енглески, италијански и пољски језик. Популаризатор науке и теоретичар револуционарног покрета неуморни Николај Морозов, чије име је совјетских година добило оближње обалско насеље, бавио се језицима, математиком, физиком, астрономијом и хемијом. Написао велики рад о молекуларној грађи материје, чији су закључци ипак били погрешни.

Ево како је о том времену писала Вара Фигнер: „У затвору, унутар наше ограде, ми смо били господари ситуације. Ако се у згради затвора чула бука, вика и понекад псовка, они нису долазили од руководства затвора, него су потицали од неког затвореника који је био посебно необуздан и раздражљив. Није викао чувар, него се на њега викало...ˮ Чак и ретка погубљења осуђених на смртну казну организована су тако да затвореници не знају шта се дешава и не почну да протестују. Вешала су постављана кришом и током ноћи.

Живот чувара који су били затворени на острву био је готово још занимљивији од живота њихових штићеника. Жандарми су током радних рана читали Мајн Рида и Жила Верна, сакупљали печурке и правили ароматична алкохолна пића, која су затим са задовољством испијали уз картање. Играли би од ране вечери па све до јутра, затим пили чај и разилазили се. После такве игре добијали су дан одмора.

Овако је те седељке описао један очевидац: „Господа, зелена од неспавања и умора, лица искривљених од похлепе, посебно код дама, промукли узвици типа 'шта гачете као врана', 'немојте му играти на руку', 'јел вам се узда завукла под реп?' итд. Укратко, читаво то друштво је на обичног човека остављало утисак лудака.ˮ Жена једног официра жандармерије је, како би спречила сталне мужевљеве губитке на картама, уочи такве вечери закључала сву његову одећу и он је остајао код куће само у доњем вешу. Подофицири који су живели у тврђави имали су много деце; тако да су страшним утврђењем одјекивале не само војне команде, него и стотине дечјих гласова.

1905. године, после прве руске револуције, стари начин живот је нестао, малобројни осуђеници су амнестирани или пребачени на друга места служења казне. Међутим, тврђава је ускоро постала централни затвор за политичке и друге затворенике. Тада је Шлисељбург коначно изгубио тајанствени ореол изузетности и постао сасвим обичан затвор. 1917. године освојила га је руља. Ослобођени затвореници су растурили и спалили објекте затвора. Био је то крај царског Аскабана.

Данас је некадашња царска тамница тврђава-музеј отворена за посетиоце од маја до октобра. Љубитељи историјских реконструкција овде одржавају игре за децу по мотивима различитих историјских епоха, од витешких времена до Другог светског рата. Уместо сувог хлеба у тврђави се данас служи другачија храна: кувано вино и хот дог, а у некадашњим казаматима и ћелијама уместо затвореника врзмају се радознали посетиоци. Мрачни период историје тврђаве Шлисељбург одавно је завршен.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“