Које послове су радила деца у Руској империји?

Сарачи (кожари, седлари) – занатлије које израђују коњску опрему. Руси. Московска област, Јегорјевски рејон, почетак 20. века.

Сарачи (кожари, седлари) – занатлије које израђују коњску опрему. Руси. Московска област, Јегорјевски рејон, почетак 20. века.

Public domain
У руским сеоским породицама деца су врло рано преузимала одговорност и стицала радне навике. То је био главни циљ образовања, али и кључ за опстанак. Међутим, индустријско друштво је у 18. и 19. веку експлоатисало дечији рад у многим земљама, па ни Русија у том погледу није била изузетак.

У руском језику реч „дете“ („ребёнок“) има исти корен као и речи „рад“ („работа“) и роб („раб“), што говори о томе да су родитељи обично давали деци да нешто раде на имању. Нажалост, у одређеним историјским периодима ропство је попримало врло јасне обрисе. Тако је било у 18. и 19. веку, када су деца радила у фабрикама и рудницима, понекад у ужасним условима.

У сеоској Русији време је вековима мерено у седмогодишњим периодима. Дете је третирано као дете док не напуни седам година. У том узрасту су деца су добијала лакше послове и полако се навикавала да помажу родитељима у свему. Чим би дете напунило седам година оно би постало „ребјонок“, тј. мали човек који већ има одређене, макар и мале обавезе.

Дете је морало да слуша родитеље, а такође деду и бабу – то није уопште довођено у питање. За седми рођендан дечаци су добијали прве панталоне и кошуљу, а девојчице прву хаљину, и од тада су они били мали радници са пуним радним временом.

Шта су радили сеоски дечаци?

Иван Богданов „Почетник“, 1893.

У наше време није ништа необично да мајка замоли сина да опере судове или да усиса под, али у Старој Русији тако нешто се није могло ни замислити, јер је постојала строга подела на мушке и женске послове.

Један од првих послова које су дечаци учили да раде било је плетење „лапти“ (опанака од лике) и корпи. Уплитање брезове коре за обућу или корпе није било тешко, али је то био пипав посао, који подразумева усрдан труд и упорност. Те две особине су требале руској сеоској деци и у каснијем животу. Поред тога, „лапти“ су брзо пропадали тако да су мали и велики Руси велики део свога времена проводили седећи и правећи нову обућу за целу породицу.

Старац и дечак плету „лапти“ (опанци од лике), 1936.

Дечаци су такође учили да у дрвету резбаре једноставне играчке за себе и за млађу браћу и сестре. Одлазили су са очевима у лов и риболов. Рутински посао и за дечаке и за девојчице било је намиривање, тимарење и купање стоке, као и мужа крава, а дечацима је једна од најважнијих обавеза била да воде рачуна о коњима и нарочито да их ноћу воде на испашу. Због тога су од најранијег узраста учили да их упрежу и јашу, да управљају коњском запрегом и да их поје. Неки дечаци су били посебно вешти у прављењу коњских амова, што је на селу било веома важно умеће.

„Захарка“, А. Г. Венецијанов

И послови у пољу били су подељени на мушке и женске. Мушкарци су радили у њиви, док су жене радиле у башти иза куће (осим у време жетве, када су сви здрави чланови породице одлазили на њиву). Дечаци су рано почињали да помажу очевима у орању, чак и ако су били још сувише мали да се физички ангажују. На пример, отац је могао да стави сина на дрљачу како би била тежа, а бразда дубља. Дечак са 12 година већ је могао добити посебну парцелу у пољу коју је самостално обрађивао. Тако је за неколико година, када достигне полну зрелост, већ постајао искусан „паор“.

„Пастири“, Владимир Јегорович Маковски, 1903.

Дечаци су често у тим раним годинама учили неки користан занат. Неко је временом постао постајао сточар, неко фармер или дрвосеча, или било шта друго што је потребно знати на селу. Девојчице су обично остајале код куће и имале су сасвим другачије обавезе. Све до друге половине 19. века женама је било забрањено да уче занат и запошљавају се.

Шта су радиле сеоске девојчице?

Дубовској Николај Никанорович, „Преља“.

Пупак новорођене девојчице у Русији по обичају је пресецан вретеном. Тај ритуал је имао за циљ да од првих тренутака живота уведе женско дете у посао предења вуне. Свака девојчица рођена на селу научила је да преде вуну на преслици и то је био један од њених главних послова. Већ са пет година девојчице су биле релативно искусне преље, тако да су и у породици доносиле корист раније од дечака.

Друга обавеза девојчица били су кућни послови: чишћење пода, прање и чишћење клупа, истресање и чишћење тепиха, чаршава и јастука. Девојчице су училе да перу веш користећи цеђ и да га испирају у текућој води на реци. Зато су младе девојке на селу у оно време биле физички много јаче и издржљивије од данашњих девојака истог узраста.

„Мала Варја“, Карл Лемох.

Девојке су водиле рачуна и о млађој браћи и сестрама. Правиле су за њих крпене и плетене лутке, рецитовале им дечије песмице, причале бајке и певале успаванке. Свака девојчица је умела да повије бебу, да је храни помоћу продубљених животињских рогова (древна верзија флашица за бебе) и да направе цуцлу од комадића тканине и прежваканог хлеба. Често су девојчице ангажоване за чување туђих беба у селу чим би напуниле 11-12 година.

Деца су радила и у фабрикама

Када је средином 18. века почела индустријска револуција дечији рад је постао уобичајена појава. Радна обавеза није била регулисана законом, тако да су деца, углавном тинејџерског узраста, жестоко експлоатисана. У многим земљама света деца су у то време често коришћена као обично робље, па ни Русија, нажалост, у том погледу није била изузетак.

Василиј Перов, „Тројка“ (Млади шегрти вуку саонице са водом), 1866.

Трговци децом су куповали децу из сиромашних сеоских породица које нису могле да се прехране. За дечака или девојчицу су давали 2-3 рубље. У 19. веку је толико коштао шешир, или преноћиште у хотелу средње класе. Родитељи су давали детету одело и храну за пут и често се опраштали од њега заувек.

По доласку у Петербург или Москву деца су продавана трговцима и фабрикантима као радна снага, и то два до три пута скупље од цене коју су препродавци платили родитељима у селу. Девојчице су радиле као продавачице, у најбољем случају као куварице или собарице. Дечацима је било теже јер су често завршавали код фабриканата. Постојале су одређене државне инспекције које су могле да зауставе експлоатацију дечијег рада, али није било закона којим би та област била регулисана.

Искоришћавање дечије радне снаге за мерење и паковање чаја.

На пример, у Томску, у фабрици шибица коју је држала породица Кухтерин, деца су пунила кутије шибицама. Приликом пуњења ниједна шибица није смела да падне на под, у противном је следила новчана казна. Дечаку је од плате одузимана одређена сума за сваку шибицу која испадне. Деца су радила по 12-14 сати са паузом за ручак, и још једном паузом за послеподневни чај.

Индустријалци који су користили дечији рад нису се много бринули о благостању, здрављу или образовању те деце. Ако дете не испуни оно што послодавац од њега тражи, једноставно добије отказ. Таква деца су аутоматски постајала бескућници. Дечаци су у таквим околностима често постајали џепароши, а девојчице проститутке.

Почетком 1880-их власти су почеле да брину због оваквог стања, па је 1882. године донет закон „О малолетницима који раде у фабрикама и занатским радионицама“. Тим законом је забрањено запошљавање деце до 12 година, а радно време је лимитирано на осам часова дневно (и не више од четири сата без паузе) за децу 12-15 година, и забрањене су ноћне смене (од 21:00 до 5:00), као и рад недељом. Поред тога, забрањено је коришћење дечијег рада у производњи која може бити штетна по здравље.

Производња калупа за шешире. Руси, Рјазањска област, Касимовски рејон, почетак 20. века.

Овај закон, међутим, није одмах почео да се примењује и није се простирао на све индустријске гране. Лоби корисника дечијег рада био је сувише јак. Власници фабрика су скривали узраст деце која раде за њих, односно приказивали су га тако да се не коси са законом, или су скривали да уопште користе дечији рад. Фабрички инспектор Санктпетербуршке области је изјавио 1903. године, дакле 20 година након доношења поменутог закона: „Многе циглане запошљавају раднике млађе од 15 година, и ти малолетници раде исто као и одрасли, тј. по 11,5 часова дневно“.

Статистика прве деценије 20. века показује стабилан пораст експлоатације дечијег рада упркос свим законима. У престоницама и већим градовима су вршене контроле, али у унутрашњости је закон масовно кршен. Бољшевици су 1918. године донели први Закон о раду којим је потпуно забрањено да лица млађа од 16 година ступају у радни однос.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“