Како су бољшевици измислили „усмене новине“

• Очекујемо вас на Телеграм каналу https://t.me/ruskarec
• Сви наши текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Да би се људи научили да читају било је потребно време, а пропаганда је требало да ради муњевитом брзином. Уосталом управо неписмено становништво, радници, сељаци и војници, били су у овом случају циљна група. Али, тада није само то био проблем, већ и огромна несташица ресурса за штампу. Зато је пронађено врло елегантно решење као излаз из ситуације, „усмене новине“.

Разлог за појаву тако оригиналног феномена као што су „усмене новине“ био је између осталог велики недостатак папира за време Грађанског рата.

Револуционарне бољшевичке новине читане су у прво време наглас великим групама људи. У првом совјетском професионалном часопису „Црвени новинар“ много је писано о „усменим новинама“, а њихови „уредници“ делили су искуство и успехе.

Тако су у Смоленску двапут недељно у централном парку читане дневне новине које су објављивале текстове на актуелне теме и доносиле локалне вести. Међутим, уредници су приметили да су слушаоци били најзаинтересованији за сатиричне садржаје, хумор и песме. Препоручено време читања било је највише сат времена.

Временом се показало да је уобичајени новински текст тежак за рецепцију слушањем и да мора да буде обрађен и прилагођен усменој форми. Осим тога за читање је био неопходан добар говорник. Широм земље почели су да крстаре пропагандни возови и возила, приказујући филмове, а читане су и усмене новине, упућивани идеолошки апели и саопштаване главне вести и победе Црвених.

Ипак, слушајући и специјално обрађене материјале, војници су се, рецимо, често досађивали. У том тренутку „усмене новине“ постале су „живе новинe“, нека врста позоришне представе.

Аматерски глумци играли су скечеве у којима су дочаравали праву природу непријатеља „буржуја“ и говорили зашто се против њега треба борити. Певане су разне песме укључујући шаљиве частушке.

„Живе новине“ биле су изузетно популарне и постојале су све до тридесетих година прошлог века. Материјал су приказивале бројне аматерске театарске групе. Временом извођење је постајало све сложеније, како на плану садржаја, тако и сценографије.

Било је замишљено да „живе“ новине доносе практичне информације, попут превенције заразних болести или хигијенских правила. У земљи су беснели тифус и колера, па су пропагандни тимови цела издања посвећивали борби са болестима, говорили како треба елиминисати ваши, проветравати просторије и пити само чисту воду. Све то пласирано је у форми частушки, живахних шаљивих песама.

„Зауставивши дах,

гледајте новине,

јер само истину

наћи ћете у њима.“

Најважнија разлика у односу на позоришну представу било је то што су „живе“ новине биле перформанси на свакодневне и политичке теме. После Грађанског рата извођени су не само за војнике, него и у клубовима, домовима културе, школама и у парковима.

Једна од најпопуларнијих пропагандних позоришних група била је „Плава блуза“. Она је имала бројне пропагандне екипе које су широким масама преносиле револуционарну уметност и политичке информације, користиле авангардне костиме и музичку пратњу.

Скечеви, монолози, куплети, частушке, речју „живе“ новине утицале су чак на развој совјетске штампе и њену специфичну љубав према сатири и фељтонима. И пошто је неписменост била побеђена, уметници су још дуго у парковима и домовима културе широм СССР-а изводили куплете и монологе тематски везане за свакодневицу.