Калињинградски зоолошки врт има „тотемскуˮ животињу. Њихов симбол је нилски коњ. Биће вам јасно зашто је тако чим сазнате да је, као прво, један њихов нилски коњ преживео Други светски рат (а то су успеле само четири животиње у целом врту) и да је, као друго, једна њихова женка нилског коња у животу родила 25 младунаца, обезбедивши примерке ове животиње за скоро читав Совјетски Савез (због чега је званично примљена у Асоцијацију мајки са много деце Калињинградске области).
Али калињинградским нилским коњима није увек било лако. Двојица њих по имену Ханс и Гљасик су практично преживели праве драме.
Ханс је био први нилски коњ кога су видели Совјети, дошавши у Калињинградску област. Када је 1945. године совјетска војска заузела Кенигсберг [немачки назив града], међу рушевинама пруског зоолошког врта пронашли су само три преживеле животиње: јелена, јазавца и магарца. Ипак, мало касније су у шибљу наишли и на подивљалог и веома исцрпљеног 18-годишњег нилског коња за кога су у првом тренутку помислили да је веома велика свиња.
Уплашен бомбардовањем нилски коњ је пробио своју ограду и сакрио се у јарузи у врту. Ту је провео две недеље без хране и воде, са 7 рана од метака. Пронашавши веома велику свињу војници су хтели да је убију, али случајно је та вест стигла до пуковника Василија Теслина. Схвативши да се не ради о свињи, он је појурио до генерала са молбом да се животиња не дира: „То је нилски коњ, веома редак примерак! Таквих је у Европи остало само шест. А овај је највећи, чувени нилски коњ Ханс! Ужас! Вандали! Па он вреди милионе! То је национално благо!ˮ
Тако је нилски коњ Ханс спасен од смрти. Али како лечити ову животињу? Пуковник је почео да тражи лекара који би тога могао да се прихвати. „Телефонирам у једну јединицу, а тамо ми се смеју. Кажу, ако вам треба стручњак за удварање девојкама, само изволите, али немамо никога да се брине о нилском коњу. Телефонирам у другу јединицу, и тамо саме шаљивџије. Кажу ми, телефонирај у Африкуˮ, присећао се он касније.
Помоћ је пронађена преко огласа који је Теслин залепио свуда по граду. Јавио се уплашени немачки медицински техничар који је прегледао животињу и преписао рецепт: „На једно ведро млека два ведра алкохолног пића. Двапут дневно.ˮ Али медицински техничар није се прихватио лечења нилског коња. У прво време о нилском коњу су бринули исти војници који су хтели да га убију.
„Један војник држи горњу вилицу нилског коња, други доњу, а трећи, сећам се као да се данас дешава, у уста нилском коњу сипа мешавину из ведра. Вичући: Хајде, друже, попиј фронтовско следовање од сто грама.ˮ
Касније су Хансу довели правог ветеринарског техничара Владимира Полонског. Ево шта је он записао:
„Најпре сам му давао воду. Затим сам покушао да му дајем млеко. Следећи пут млевену цвеклу. Нилски коњ је почео да једе. Али је три дана касније престао.ˮ
Тада је Полонски почео да примењује већ опробани метод и да животињу поји вотком. Приметио је једно правило: Ханс је нормално јео тек након што би се напио. Своју сложену трагикомичну причу о томе како је бринуо о нилском коњу доктор је изложио у оваквом извештају:
„Дао сам му 4 литре вотке. Након чега је нилски коњ тражио храну. Прво сам му дао клизму (4 ведра дестиловане воде). Након чега смо почели да га хранимо. Нилски коњ је покушао да изађе, али је био тако пијан да се срушио.ˮ
После тога је нилски коњ почео да једе, али није добијао на тежини. „Дао сам му други пут клизму (4 ведра дестиловане воде). Нилски коњ је почео да се опоравља. Прошле су две недеље. Нилски коњ једе слабо. Одлучио сам да му дам вотку, 4 литре. Нилски коње почиње добро да једе. Али је добио затвор. Дао сам му поново клизму (4 ведра дестиловане воде). Нилски коњ се опоравља, али слабо једе. Одлучио сам да му дам вотку (4 литре). И нилски коњ почиње одлично да једе. Има и дана без апетита. Елиминисао сам их променом исхране.ˮ
Ханс је укупно лечен вотком скоро два месеца, док се није сасвим опоравио. „Сада се бавим дресуром нилског коња: јахање на нилском коњу по врту и сличноˮ - написао је Полонски.
Друга непријатна прича односи се на нилског коња Гљасика. Скоро детективска прича завршена је учешћем Службе за контролу промета наркотика, царине, градоначелника, новинара и владајуће партије. А све због једног зуба.
Гљасик, син раније споменуте женке нилског коња са много деце Мери, која је такође била и најстарија женка нилског коња у Европи (умрла је са 56 година, 2013. године), преко годину дана се мучио у боловима. Један његов зуб је, наиме, неправилно израстао и повређивао му образ. Нилски коњ није дозвољавао да му неко дира зуб и подносио је јаке болове. Зуб је требало хитно склонити.
„Најпре смо покушали на живо да скратимо Гљасику зуб, везали смо га конопцима, али чим смо почели операцију, он је покидао везе и замало није прогутао нашег ветеринараˮ, причао је радник зоолошког врта. „Нилски коњ се сматра за најопаснију животињу. То је брдо мишића од три тоне. Ако се он разбесни, може од шале да пробије бетонски зид. То је страшно, знате, ипак желим да умрем у свом кревету.ˮ
Професор ветерине Микаел Бар из Немачке јавио се да нилском коњу скрати зуб, чак бесплатно, али се испоставило да у Русију не може да унесе препарат који му је потребан за анестезију, јер није сертификован. Осим тога, унос било које количине препарата „Имубилонˮ у Русију се третира као транспорт наркотика. А за животињу од три тоне било је потребно веома много наркотика: око пола литре. За превоз те количине предвиђена је казна до 20 година затвора. Алтернатива за овај препарат није пронађена у локалним ветеринарским клиникама, цариници нису били спремни да преузму одговорност и пропусте га, а превоз других наркотичких препарата у Калињинград преко две границе није био тако једноставан. Ситуација се отегла. И док су администрација зоолошког врта и државни чиновници разматрали проблем са зубом нилског коња, овај је полако урастао у његов образ.
Овај случај је постао познат јавности готово сасвим случајно. Наиме, то се догодило када су 2011. године новинари московског листа „Руски репортјорˮ дошли у Калињинград са образовним пројектом за новинаре и студенте и кренули „да траже вестиˮ у локалном зоолошком врту. За Гљасика и његову патњу сазнало је много људи и процес је покренут са мртве тачке.
У зоолошки врт су почели да долазе чиновници, губернатор је обећао на Твитеру да ће помоћи животињи, а градоначелник да ће набавити потребну количину наркотичког препарата. Нилски коњ је постао политички PR пројекат и кренуле су шале о томе да ће ускоро добити партијску књижицу „Јединствене Русијеˮ.
На крају је јавност одиграла кључну улогу у решавању проблема. Препарат за анестезију је набављен, а зуб скраћен. Гљасик, који већ има 31 годину, и даље живи у калињинградском зоолошком врту са супругом Милом. Здрав је и на зубе се више не жали.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
