Валентин Војно-Јасенецки докторирао је медицину 1915. године, а богословље 1956. Био је у затвору и радио као хирург у неколико ратова. У народу је познатији као архиепископ Лука. Тај чин је примио 1946. године, а исте године је добио и Стаљинову награду...
Војно-Јасенецки је рођен 1877. године у кримском граду Руске Империје Керчу. Његов отац је био фармацеут пореклом из русифициране пољске племићке породице. Касније се породица преселила у Кијев, где је Валентин завршио гимназију и, колебајући се између уметности и медицине, изабрао последње као друштвено најкорисније занимање. На медицинском факултету Кијевског универзитета показивао је добре резултате: „Од неуспелог уметника постао сам уметник у анатомији и хирургијиˮ, записао је он у својој аутобиографији.
1904. године у саставу Црвеног крста отишао је као лекар на фронт Руско-јапанског рата, где је оперисао рањене војнике. Касније је радио као лекар у унутрашњости. Слали су га да предводи болнице широм Русије: у Сибиру, Курску, Саратову, Переслављу-Залеском. У веома тешким условима је умео да се снађе и решава техничке проблеме у болницама, као и да прима велики број пацијената.
Осим тога, бавио се научним радом и одлазио у Москву и Петербург да ради у библиотекама. Писао је чланке и припремао реферате. Успео је да одбрани докторску дисертацију и постане доктор медицинских наука, када је већ имао жену и децу.
1917. године Валентин је са породицом прешао да организује болницу у Ташкенту. Његова жена је, наиме, добила туберкулозу и он се надао да ће јој јужна клима помоћи да се опорави. У Ташкенту Војно-Јасенецког су затекли револуција и Грађански рат. Оперисао је рањенике и истовремено предавао на катедри оперативне хирургије на новооснованом Туркестанском универзитету.
Након смрти супруге са синовима Валентином и Михаилом у Ташкенту
Public domainМада му је отац био католик, Валентина је мајка васпитала у православној традицији. Неко време је чак био поборник „толстовстваˮ, сматрајући да треба бити задовољан малим и обавезно помагати људима, волети ближњег свог. Због тога је, између осталог, и постао лекар.
Али прави духовни преокрет доживео је 1919. године после женине смрти. Црквени јерарси су му предложили да постане свештеник. Он је пристао и постригао се за монаха, узевши име Лука. Сада је у мантији и са крстом око врата долазио и на службу и у болницу, а пре операције обавезно би прекрстио и себе и пацијента (независно од његове вероисповести).
1923. године су му понудили да стане на чело Ташкентске епархије, након што је претходни епископ био принуђен да напусти дужност под притиском органа државне безбедности. Отада су почели Лукини проблеми са совјетском влашћу.
Ухапшен је током литургије и позван на саслушање у Москву, где је потпуно искрено говорио да је „владавина радника најбоља и најправеднија форма властиˮ. Идеје комунизма су му биле блиске, али категорички је одбацивао револуционарни метод и насиље. У аутобиографији Лука се присећао да је чекиста (припадник ВЧК, Сверуске ванредне комисије за борбу против контрареволуције и саботаже) покушавао да сазна да ли је он пријатељ или непријатељ совјетске власти. „И пријатељ и непријатељˮ, одговорио му је Лука. „Када не бих био хришћанин, вероватно бих постао комуниста. Али ви сте повели прогон хришћанства и зато, наравно, нисам ваш пријатељ.ˮ
Поколебавши се, надлежни су Луку послали у прогонство у Сибир на две године. У далеком Туруханску Лука је био једини лекар у болници, док су његови научни радови објављивани у страним часописима.
Још у Руско-јапанском рату, давно пре открића антибиотика 20-их година, Војно-Јасенецки је почео да проучава како се може хируршким методама спречити да се рана загноји. Због инфекција је, наиме, умирао велики број рањених и оперисаних.
Валентин је наставио своја проучавања и потрагу за одговорима и за време Грађанског рата, а током сибирског прогонства најзад је почео да ради на главном делу свог живота, на „Есејима о гнојној хирургијиˮ. Ова монографија је била прва енциклопедија у својој области. Аутор је понудио планове за оперативно лечење, показао важност проучавања „слојевитеˮ анатомије тела и навео велики број реалних примера које је лично видео током година праксе.
На објављивање књиге Војно-Јасенецки је чекао 10 година. Она је штампана 1933. године, после још једног прогонства на основу још једне измишљене оптужнице. Монографија је одмах стекла популарност широм света. Војно-Јасенецки је постао угледан хирург и чак су га позвали да оперише тешко оболелог личног секретара Владимира Лењина... Међутим, нису му дозволили да оствари сан и оснује Научноистраживачки институт гнојне хирургије.
Лука више није имао статус епископа, али је наставио да служи литургију и предаје. 1937. године, када је почео Стаљинов „велики терорˮ Лука је ухапшен и по трећи пут, и то због религијске делатности. Скоро две године Лука је провео у затвору под истрагом. После сурових непрекидних саслушања од њега су батинама извукли признање за измишљене злочине против режима, што је било уобичајено за то време. Међутим, случај се отегао и због стрељања главних сведока, Лука је на крају добио релативно благу пресуду: пет година прогонства у Сибиру.
Војно-Јасенецки је почео да ради у војној болници и почетком 40-их је постао главни консултант болница Краснојарског краја и истовремено краснојарски архиепископ. Када је почео Други светски рат, сам је тражио да га пребаце на лечење рана на фронту, али упркос његовом огромном искуству, његов предлог није прихваћен.
1944. године војна болница је пребачена у Тамбов, а заједно с њом и Валентин/Лука, нашавши се на челу локалне епархије. И мада га нису пустили на фронт, почео је да скупља средства за помоћ фронту и слао је огромне суме новца. Због тога је после победе награђен медаљом „за племенити радˮ.
А 1946. године постао је једини свештеник који је добио једно од највећих признања за грађане СССР-а: Стаљинову награду. Награда му је уручена управо за „Есеје о гнојној хирургијиˮ, као и за још једно дело: „Позне резекције код инфицираних рана на зглобовима начињених ватреним оружјемˮ. Позамашна средства која је добио уз награду поклонио је домовима за децу.
После награде патријарх је Луку послао да служи у Симферопољу на Криму, где је постао и консултант у војној болници, али 1955. године је ослепео и више није могао да се бави хирургијом. Ипак је наставио да проповеда и издиктирао је своју аутобиографију „Заволео сам страдање...ˮ Након што је обишао читаву Русију, 1961. године је умро где је и рођен, на Криму, са чином архиепископа кримског и симферопољског.
1921. године Војно-Јасенецког су позвали као експерта у монтираном „случају лекараˮ који су били оптужени да су намерно инфицирали војнике у Грађанском рату. Биограф Војно-Јасенецког Марк Поповски у књизи „Живот и житије Војно-Јасенецког, архиепископа и хирургаˮ наводи невероватан дијалог до којег је дошло на саслушању. Тужитељ је питао: „Како то да се ви ноћу молите, а дању сечете људе?ˮ Лукин одговор је изазвао смех и аплауз: „Ја људе сечем ради њиховог спасења, а у које име ви сечете људе, грађанине јавни тужитељу?ˮ Овај је тада решио да иде на све или ништа: „Како ви то верујете у Бога, попе и професоре Јасенецки-Војно? Да ли сте га видели, свог Бога?ˮ На то је Лука генијално одговорио: „Бога стварно нисам видео, грађанине јавни тужитељу. Али много сам оперисао на мозгу и, отварајући лобању, никада тамо нисам видео памет. Савест такође тамо нисам нашао.ˮ
„Професор-епископ, који у својим рукама сједињује крст и скалпелˮ, записао је о њему Поповски. Личност овог човека тако је одушевила биографа да је током 20-годишњег процеса писања књиге о њему, Поповски, атеиста који је раније писао о научницима и науци, чак и сам постао верник.
„Ниједном нисам видео да је љут, бесан или просто изнервиранˮ, записао је Лав Ошањин, који је радио као лекар у Ташкенту где је Војно-Јасенецки био начелник. „Никад на његовом лицу није било нетрпељивости, незадовољства што га неко узнемирава због ситница (с тачке гледишта искусног хирурга). Напротив, осећала се потпуна спремност да помогнеˮ. Није се нервирао чак и када је био хапшен и његова судбина била потпуно неизвесна.
Лука је увек био поштен и храбар. Отворено се молио и проповедао, постављао иконе по зидовима чак и током година најстрашнијег прогона цркве. „Човек пожртвоване вере, несаломиве воље и преданости дужностиˮ, записао је о свом „колегиˮ совјетски протојереј и дисидент Александар Мењ. Он је сматрао Војно-Јасенецког истинском личношћу.
Споменик у Краснојарску
Иља Најмушин/SputnikЗа време Хрушчова прогон цркве је појачан и 1961. године совјетски листови нису ништа забележили о смрти оца Луке, иако је он био носилац Стаљинове награде. И не само то, почели су о њему да објављују раскринкавајуће антирелигијске дисертације. Сматрало се, наиме, да су наука и религија неспојиви.
Ни за време Брежњева владику нису спомињали. Према сведочанству, које је Александар Солжењицин уврстио у „Архипелаг Гулагˮ, када су студенти медицине покушавали нешто више да сазнају о аутору „Гнојне хирургијеˮ, одговарали су им да о њему не постоји никаква литература.
А ипак је Лука чак и после смрти био важна фигура за вернике. Посебно је био популаран на Криму и око његовог гроба су се скупљали болесни и људи у невољи. А после распада СССР-а, 1995. године, проглашен је за локално поштованог светитеља на Криму и у Краснојарску, а пет година касније и за сверуског светитеља „новомученика и исповедникаˮ.
Сахране Војно-Јасенецког
архив Издавачког савета Руске православне црквеТекстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
