Несвакидашњи животни пут прве жене-космонаута на свету

Sputnik
Валентина Терешкова, рођена у породици совјетских радника, после лета у свемир, који је обавила сама, без других чланова посаде, постала је национални херој. Требало је да прође пуних деветнаест година да надлежни одлуче да поново у свемир пошаљу жену.
  • Добро дошли на наш Телеграм канал! https://t.me/ruskarec
  • Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон!

Година 1962. Чврсто грађена девојка са зачешљаном косом, чврсто скупљеном у пунђу, у скромној блузи са оковратником и тамној сукњи испод колена са широким појасом у струку. На ногама сандале. Валентина Терешкова, једна од 8000 девојака у СССР-у које су жарко желеле да полете у космос. И једна од пет које су ушле у најужи избор. Ћерка трактористе и раднице фабрике текстила, ушла је у састав првог женског летачког одреда космонаута.

Валентина Терешкова, 1956.

Пошто је облетела око Земље чак 48 пута и слетела у алтајском језеру њени руководиоци рећи ће да „нису погрешили у избору“. На трибини маузолеја на Црвеном тргу поред Терешкове стајао је Хрушчов и збијао шале на рачун Сједињених Држава, приметивши да су жене које је буржоазија одувек сматрала слабијим полом, у социјализму постале потпуно равноправне са мушкарцима. Само што је у Совјетском Савезу тек 19 година касније следећа жена полетела у космос.

Како је одабрана

Постоји неколико верзија како су Совјети одлучили да пошаљу у космос прву жену. Према једној, то је желео Сергеј Корољов, руководилац совјетског космичког програма. Он је сматрао да би после неколико успешних летова космонаута мушкараца то био апсолутно логичан корак. Према другој верзији космонаут Герман Титов после свог лета на броду „Восток 2“ отпутовао је у Сједињене Државе и тамо чуо да америчке власти озбиљно разматрају могућност слања жене у космос.

Како било да било, идеја је стигла до совјетског лидера Никите Хрушчова који се са великим одушевљењем укључио у нову рунду космичке трке.

Селекција је притом била далеко компликованија него у случају мушкараца, када су кандидати бирани међу војним пилотима. Жена пилота, међутим, било је у СССР-у далеко мање. Зато је одлучено да кандидаткиње потраже и међу женама падобранцима. Оне су морале да буду млађе од 30 година, високе до 170 цм и тешке до 70 килограма.

Терешкова са члановима Јарославског аероклуба, 1961.

У ужи избор ушло је 30 кандидаткиња, а у најужи 5. Биле су то Жана Јеркина, Татјана Кузњецова, Валентина Пономарјова, Ирина Соловјова и Валентина Терешкова, која је била чланица аероклуба и имала 90 скокова падобраном.

Да ли је била најбоља међу најбољима?

Двадесетпетогодишња Терешкова освојила је „карту“ за космос. Изабрана је као главни пилот. Иза ове одлуке крила се чињеница да она, ипак, није била најбољи кандидат. Напротив, према резултатима медицинских тестова и теоријске обуке Терешкова се нашла на последњем месту. Њена дублерка, Соловјова, рецимо имала је око 700 скокова и била мајстор спорта у падобранству, за разлику од Терешкове која то није била.

Међутим, Никити Хрушчову Валентина Терешкова чинила се као најбољи кандидат, јер је имала „одговарајуће порекло“. Обична девојка из сиромашне радничке породице из белоруског села која је после седмог разреда основне школе почела да ради у фабрици гума како би помогла мајци, а онда са мајком и сестром радила и у текстилном комбинату. Отац јој је погинуо на фронту у Совјетско-финском рату, вођеног од 1939. до 1940. године. Валетнтина је била секретар Комсомола (омладинске комунистичке организације). Речју, права девојка из народа.

Валентина Терешкова, 1963.

Други пресудни фактор открио је у свом дневнику Николај Камањин, руководилац обуке првих совјетских космонаута. „На први лет могла је да буде послата и Соловјова и Пономарјова. Сигуран сам да би оне једнако успешно, ако не и боље, извеле сам лет, али би после лета могле да буду само у улози космонаута. Терешкова може и треба да буде не само прва жена космонаут. Она је паметна, снажне воље, оставља добар утисак и може одлично да иступа са највиших трибина. Од Терешкове треба направити важног јавног посленика који ће достојно представљати СССР на међународним форумима“.

Терешкова је одлетела у космос 16. јуна 1963. године. Својима је рекла да одлази на такмичење падобранаца. Они су тек на радију чули да је њихова Валентина са позивним именом „Чајка“ (галеб) заправо одлетела у космос. Вести су биле добре. Совјетска девојка скоро три дана налази се у космосу и одлично се осећа. Тако је било према званичним информацијама. Међутим, није баш све било тако.

Какви су ризици постојали?

„Терешкова је према телеметријским и подацима телевизијске контроле обавила лет задовољавајуће. Разговори са копненим станицама за везу одвијали су се споро. Она је знатно редуковала своје покрете. Седела је скоро непокретно. Видљиве су биле промене здравственог стања вегетативног карактера, приметио је у свом извештају доктор Владимир Јаздовски, један од оснивача „космичке медицине“. Она није попуњавала технички дневник и није могла да спроведе планиране експерименте.

У једном тренутку Терешкова је чак заспала од умора у незгодно време што је било изричито забрањено. На питања са Земље није одговарала. Успео је да је пробуди Валериј Биковски, совјетски космонаут који је у космос полетео дан пре Терешкове како би се у тренутку њеног лета налазио на орбити (међу космонаутима је била успостављена веза помоћу које су могли да разговарају и пружају подршку једни другима, али само психолошку, будући да спајање два брода тада још увек технички није било могуће).

Међутим, нису мучнина, беживотност и поспаност били најстрашнија искушења. О једном догађају Валентина Терешкова је ћутала тридесет година. У броду „Восток 6“ био је инсталиран погрешан програм лета. У тренутку када је требало подесити орбиту и спремити се за слетање, испоставило се да аутоматски систем потпуно погрешно функционише. „Восток 6“ одлази са орбите, односно брод се шаље у правцу далеког космоса, супротном од Земље. Терешкова је међутим то на време приметила и успела да ручно подеси орбиту и врати се на Земљу. Али ту неприликама није био крај.

Нашавши се на Земљи, упркос свим инструкцијама, Валентина је, пре него што су спасиоци стигли, мештане понудила космичким тубама, намењеним за истраживања, и сама се послужила куваним кромпиром и квасом. Корољов се разбеснео и наводно обећао да „више ни једна жена неће отићи у космос док је он жив“.

Терешкова након слетања, јун 1963.

Обучавана још једна жена

Прича о тубама, истина није могла да одигра нарочиту улогу у одлуци да се жене више не шаљу у космос и била је заборављена. А мишљење да женски организам лошије реагује на таква оптерећења почело је да бива све присутније.

Експеримент са женом у космосу није одушевио руководиоце совјетског космичког програма (званично, наравно, то није признавано). Задовољавајући, али далеко од идеалних, телеметријски подаци довели су у питање сврсисходност таквих мисија.

„Обучавали смо за лет још једну жену, али Сергеј Корољов одлучио је да не ризикује животе жена јер је једна од чланица одреда космонаута већ имала породицу“, рекла је Терешкова. „Ми се нисмо слагале, писале смо Централном комитету да смо против те одлуке“, рекла је она.

Ипак, одлука је преиспитана тек 1982. године. Од преостале четири девојке из одреда космонаута на орбиту није полетела ни једна. Валентина Терешкова остала је једина жена на свету, која је у свемир летела сама, без других чланова посаде. Жене су касније слате у космос само у заједничким летовима. Наша хероина била је у саставу одреда космонаута до 1997. године, док је 1995. постала прва жена-генерал руске војске, али у космос више није летела. Била јој је намењена другачија мисија.

„Створити политичара“

Терешкова, Хрушчов и космонаут Валериј Биковски, 1963.

„Када је одлучивано о томе чиме ће се Терешкова бавити после каријере космонаута, упорно сам јој препоручивао да почне озбиљно да се припрема за друштвено-политички рад. Покушавао сам да је убедим да би наступима са високих државних трибина могла да пружи велики допринос освајању космоса у нашој земљи“, открио је Николај Камањин.

Терешкова је, међутим, инсистирала да жели да заврши Војно-ваздухопловну инжењерску академију на коју се уписала после лета у космос, и настави рад у Центру за обуку космонаута као инструктор летења и пробни пилот. У том тренутку она је већ била удата за космонаута Андријана Николајева и имала ћерку.
„Образлажући ту одлуку она се позивала на своје болести и проблеме, који су бивали све чешћи у последње две-три године, жељу да васпитава своју Аљонку (била је крхког здравља, разбољевала се, а није имала дадиљу), потребу да се посвети породици (честа путовања у иностанство и рад у Москви ометали су је у томе). Ваља је са сузама у очима тврдила да нови посао може да буде погубан по њу“, писао јe Камањин.

Терешкова са супругом Андријаном Николајевом и ћерком Јеленом, 1970.

Међутим, воља државе била је јача. Почевши од 1966. године Терешкова се припрема за јавног посленика. Она стаје на чело и постаје члан десетина друштвених организација, као што су Комитет совјетских жена, Светски савет за мир, Међународна демократска федерација жена, све до избора за депутата Врховног Совјета СССР-а, а потом посланице доњег дома парламента Руске Федерације.

Валентина Терешкова, депутат Врховног Совјета СССР-а, 1968.

„Славна и угледна, постаје икона стила за све совјетске жене. Била је хероина. Лепа жена, згодна, висока. Највише је волела да носи костиме и сукње, жакете, блузе са машнама. Имала је лепу фигуру. Била је елегантна и умела да носи ствари“, каже историчарка моде Ала Шчипакина.

Терешкова у амбасади Чехословачке у Москви, 1963.

Гардероба Валентине Терешкове изазивала је велику пажњу. Путујући по свету са бројним комитетима, облачила се онако како совјетске жене нису биле у прилици. Оне су почеле да јој се масовно обраћају тражећи најразличитије практичне савете, од тога како да заузму бољу позицију на листи за станове, до тога како да одвикну мужеве од алкохола. Одговори су стизали, али у бирократској форми попут „ваше обраћање прослеђено је у Рејонски комитет“.

У Берлину, 1975.

Терешкова не даје интервјуе, а о њеном приватном животу мало се зна. Од првог мужа развела се 1982. године. Развод је само једном прокоментарисала речима: „На послу златан, код куће деспот“. Други пут удала се за Јулија Шапошњикова, лекара и научника у чину генерал-мајора.

У Москви, 1987.

Од 2015. године члан је посланичке групе Државне думе за одбрану хришћанских вредности и руководилац добротворног фонда „Сећање генерација“. Терешкова је подржала бројне нацрте закона који су имали велики одјек у јавности, између осталих о повећању старосне границе за пензију, 2018. године. Две године касније предложила је уставни амандман којим се укида ограничење броја председничких мандата. Амандман је касније и усвојен.

Владимир Путин и Валентина Терешкова

Пре неколико дана, тачније шестог марта, Валентина Терешкова напунила је 85. година. Активна је посланица у актуелном сазиву руске Државне думе.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“