5 руских пророка који су предвиђали камене кише, реке крви и смрти царева

• Добро дошли на наш Телеграм канал! https://t.me/ruskarec Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон!

Прокопије Устјушки Чудотворац

Прокопије Устјушки из XIII века био је познат као јуродиви (луд Христа ради). Живео је најпре у Новгороду, а затим у Великом Устјугу. Ишао је у ритама, ноћио напољу: спавао на земљи, камењу, гомилама отпада. Позивао је грађане да се моле и покају како Велики Устјуг не бу задесила судбина Содоме и Гоморе.

Иако је Прокопије прорицао небеске казне, на њега нису посебно обраћали пажњу. Међутим, на лето 1290. године почео је усрдно да моли становнике Великог Устјуга да се покају. Недељу дана касније заиста је почела страшна олуја. Устјужани су похрлили у цркву, где су затекли Прокопија како се моли. Према предању, он је спасао Велики Устјуг, уклонивши од града „камену кишуˮ.

„У подне наиђе изненада на град Устјуг таман облак и постаде мрачно као ноћу. Затим се појавише и стадоше на све четири стране велики црни облаци, из којих непрекидно избијаху муње огњене, и грмљавина снажна и страшна беше над градом Устјугом, тако да се није могло разабрати шта људи говоре.ˮ Али Прокопије се заједно с народом молио Богородици и „промени се ваздух и облаци страшни с муњама и громовима отидоше у пусте крајеве, удаљене од града 20 попришта (око 30 километара), и тамо паде с неба као киша велико пламтеће камење, спаливши многе шуме и честаре, али од људи и стоке нико не пострада због заштите Пресвете Богородице и молитви светог Прокопијаˮ - тако се у Житију Прокопија Устјушког описује његов подвиг, после којег је стекао још веће поштовање у народу.

Прокопије није био пореклом Рус. После очеве смрти на теретном броду је напустио Источну Пруску и стигао у Новгород. У житију се наводи да је потицао из богате трговачке породице града Либека. И Новгороду је, под утиском од великог броја цркава и манастира, примио православну веру, поделио све богатство и постао јуродиви. Његов прелазак из Новгорода у Велики Устјуг везан је за то што су Новгородци почели веома да га поштују због одрицања од сваке имовине.

Прокопије је после прорицања камене кише проживео још око 13 година. Претпоставља се да је метеорит „Велики Устјугˮ пао, по свој прилици, 25. јуна 1290. године код села Котовалово, око 20 километара северозападно од Великог Устјуга. Међутим, до данас нису пронађени никакви остаци „камене кишеˮ. Зато је у међународном регистру метеорита он под знаком и питања. Место код села Олбово, где се сматра да је пало камење с неба, од давнина посећују ходочасници. 60-их година XIX века становницима Великог Устјуга је чак званично дозвољено да „25. дана јуна одлазе у литију из устјушке Успенске црквеˮ до капеле у близини Олбова, „где је 1290. године према старом предању пала камена кишаˮ.

Василије Блажени

Познати московски јуродиви, свети Василије Блажени, рано се прославио као пророк. Василије је служио као калфа код обућара. Једном је код његовог газде дошао човек желећи да наручи чизме које би „трајале неколико годинаˮ, како је објаснио. Василије се у том тренутку загонетно осмехнуо. Када је купац отишао, мајстор је питао Василија шта је значио тај осмех. Овај је одговорио да том човеку неће бити потребне чизме за неколико година, јер ће сутрадан умрети. Тако се и догодило. То је било једно од мањих Василијевих пророчанстава.

На лето 1547. године Василије је дошао у московски Вознесењски манастир и усрдно се молио пред иконама. Наредног дана управо од цркве тог манастира почео је разорни московски пожар који је опустошио трећину града. Према легенди, још као млад Василије је 1521. године такође предсказао најезду кана Мехмеда Гираја, који је уништио Нижњи Новгород, Владимир и друге градове централне Русије. Пре његовог доласка Василије је у Успенској цркви имао „огњену визијуˮ.

Василија је поштовао и ценио Иван Грозни због његове моћи прорицања. Познато је да је цар Василију дозвољавао да се шали на његов рачун и да га зове „Иванушкаˮ. Богобојажљиви Иван Грозни није смео да казни или прекори јуродивог. Легенда каже да је, добивши од цара на поклон пиће, Василије пехар просуо на земљу (или кроз прозор), а када су му га допунили, сматрајући да је то учинио случајно, Василије је вино поново пролио и објаснио да он тако гаси пожар у Новгороду. Испоставило се  да је тог дана у Новгороду заиста угашен велики градски пожар.

Када је Василије умро, цар Иван је лично носио његов сандук на гробље, а опело му је служио московски митрополит Макарије. Василије је канонизован 1588. године, убрзо после смрти цара Ивана.

Ксенија Петербуршка

Блажена Ксенија (1731-1802) је јуродива о чијем животу и смрти документи нису сачувани, али сећање на њу је тако живо у предањима Санкт Петербурга да се не може сумњати у њено постојање. Била је жена потпуковника и дворског појца Андреја Петрова који је изненада умро, када је Ксенији било 26 година. После мужевљеве смрти Ксенија је на себе преузела подвиг јуродства. 

На сахрану свог супруга Ксенија је дошла одевена у његову одећу и не одазивајући се више на своје име, рекла да је Ксенија умрла и да је она сада Андреј Фјодорович (име њеног мужа). После сахране Ксенија је продала мужевљеву кућу и сав новац дала цркви или поделила познаницима. Почела је да живи на улицама Санкт Петербурга. Када је мужевљева одећа пропала, Ксенија је, према предању, носила зелену сукњу и црвену кошуљу, боје војне униформе коју је носио њен муж.

Ксенија је живела од милостиње. „Подајте ми цара на коњу!ˮ - гласила је њена уобичајена молба. То се односило на бакарни новчић, више од тога није узимала. У некој радњи блаженој Ксенији на молбу да јој дају „цара на коњуˮ неприметно су јој у џеп гурнули неколико златника. Изашавши, Ксенија је пронашла новац, вратила се у радњу и, оставивши злато, тражила опет „цара на коњуˮ. „Више од тога ми не требаˮ – упорно је одговарала на молбу да узме бар неколико рубаља.

Најпознатија Ксенијина пророчанства односе се на смрти владара. На лето 1764. године Ксенију су често сретали на улицама уплакану. „Шта је с тобом, Андреју Фјодоровичу?ˮ - питали су је, а она је одговарала: „Тамо је  крв, крв, крв! Тамо су се реке препуниле крвљу, тамо су канали крвави, тамо је крв, крвˮ. Касније се сазнало да је у јулу 1764. године у Шлисељбуршкој тврђави при покушају бекства убијен бивши цар Иван VI.

Ксенија је, према легенди, још пре тога предсказала смрт царице Јелисавете Петровне. Само неколико дана пре њене смрти 1761. године становници престонице су чули како блажена виче: „Пеците палачинке, ускоро ће цела Русија пећи палачинке!ˮ 25. децембра изненада је умрла царица Јелисавета. Сматра се да је Ксенија предвидела њену смрт, јер се палачинке код Руса, заједно са кољивом, припремају за погреб.

О томе када је Ксенија умрла не постоје тачни подаци. Зна се да је то било почетком XIX века. Њен гроб на Смоленском гробљу је постао место ходочашћа и људи су односили земљу и песак са њене хумке. Касније је на том месту подигнута капела.

Монах Авељ

Једини документ о монаху Авељу је досије у Министарству правде из 1796. године, отворен зато што је тај човек на 67 страна написао књигу пророчанстава. Сељак Василиј Васиљев, који је себе прозвао монах Авељ, проповедао је, по свему судећи, крајем  XVIII века. 80-их година XVIII века замонашио се у Валаамском манастиру, али није остао ту, него је кренуо да лута по земљи. 1796. године код Авеља у Николо-Бабајевском манастиру Костромске епархије пронађена је књига пророчанстава у којој се наводило да ће царица Катарина умрети осам месеци касније.

То је изазвало озбиљне последице. Авељ је ухапшен, царица обавештена о предсказању. Пророка су саслушали у Тајној експедицији, органу државне истраге, и затворили у Шлисељбуршку тврђаву, али после доласка на власт цара Павла он је ослобођен. Међутим, ускоро је у Москви поново ухапшен, јер је за новац предвиђао будућност.

1798. године Авељ је прогнан у Валаамски манастир, где је две године касније, према легенди, предсказао смрт цара Павла. Због тога је затворен у Алексејевски равелин Петропавловске тврђаве, а после цареве смрти прогнан у Соловецки манастир, у којем је наводно предсказао Отаџбински рат 1812. године и пожар у Москви, након чега је ослобођен, настављајући да лута по земљи. Авељ је на слободи провео преко 10 година, а 1826. је поново затворен у суздаљски Спасо-Јефимијев манастир, где је умро 1841. године. Већ му је било преко 80 година.

Иван Јаковљевич Корејша

За Ивана Корејшу се може рећи да је руски јуродиви најближи нашем времену. Он је познат као видовити пророк из прве половине XIX века који је већи део свог живота провео у московској Преображенској болници. Некада је стекао богословско образовање, затим је радио као учитељ, а са 22 године је, пратећи необјашњив унутрашњи порив, почео да лута по земљи. После три године скитања по манастирима и испосницама вратио се у родни Смоленск и настанио у празној бањи (руској сауни), где је певао духовне песме и прославио се као јуродиви. Иван Јаковљевич је тада стекао способност прорицања и видовитости.

Будућност је предсказивао свима, и обичном народу, и племству, и то углавном о животу и смрти њихових ближњих. Понекад је и лично долазио до постеље човека да га погледа и каже хоће ли преживети или умрети. Његова популарност је расла, јер су готово сва његова предсказања била тачна. А на зиму 1811. године, одговарајући на питање да ли му је хладно у ритама, Корејша је рекао: „Сачекајте годиницу, и топло ће бити и ви ћете се смрзаватиˮ - на тај начин је предвидео опсаду Смоленска од стране Наполеонове војске.

1813. године надлежни су проценили да је Иван Јаковљевич безуман и покушали да га изолују у смоленској болници. То се наводно догодило због тога што је разоткрио проневеру новца смоленских чиновника. Али у болницу су се одмах сјатили његови поклоници и он је 1816. пребачен у Московску умоболницу, како се тада називала Преображенска психијатријска болница.

Убрзо се, међутим, и ту прочуло за њега. Корејша је, наиме, чувару предсказао да ће му ћерка оздравити од богиња, а овај је по Москви пустио глас о видовњаку. Ускоро је Корејша поново почео да прима огроман број посетилаца. Долазила му је и жена генерал-губернатора, која је била импресионирана његовим способностима (он је, наиме, тачно погодио где је те вечери у гостима био њен муж). После њене посете услови живота за Корејшу у болници су се поправили.

Корејша је био изолован у посебној соби, где није дозвољавао да се чисти. Доктор Демулен, који је болницу посетио 1856. године, када је Корејша већ био старац, записао је да је његова просторија „више личила на животињску јазбину него на болничку собу. Иван Јаковљевич је лежао на поду, на слоју песка, покривен исцепаним и толико прљавим ћебетом да је човеку припадала мука само од погледа на њега... а груди су му биле покривене длакама и прљавштином. Јастуци су такође били покривени прљавштином и грозним слојевима масти.ˮ

Преко пута његовог лежаја налазио се кауч за посетиоце. Испред врата налазила се ћаса за прилоге болници. Руководство болнице је схватило да на Корејшиној популарности треба зарадити. Познати психолог Василиј Саблер, главни лекар болнице, је говорио: „Ми смо веома сиромашни; да није Ивана Јаковљевича, не знам како бисмо скрпили крај с крајем.ˮ Надокнада за посету Корејши била је прописана: то је коштало 20 сребрних копејака. Средства су ишла на одржавање болнице у којој је Иван Корејша био затворен са дијагнозом „безумност на бази претераног читањаˮ. Званична црква притом га није признала за блаженог и после смрти га није канонизовала.  

Пред крај живота Корејша је постао познат у целој Русији. Не само да је одговарао на питања посетилаца, често нејасно и метафорично, него је и давао општа предвиђања. Тако је, на пример, уочи кримског рата Корејша говорио да треба сушити хлеб, припремати завоје, чупкати „корпијуˮ (нити са старе одеће, које су се користиле уместо вате). Према легенди, Корејшу је посетио и цар Николај I. Ушавши у собу, цар је питао Корејшу зашто лежи и не устаје. Одговор је био: „И ти ћеш, ма како велик и страшан био, лећи и нећеш устати!ˮ Иван Јаковљевич се чак појављује у делима Фјодора Достојевског и Николаја Лескова, како под својим именом, тако и као прототип јуродивог. Умро је 1861. године и сахрањен је недалеко од болнице, у некрополи цркве пророка Илије у Черкизову. Његов гроб је био место поклоњења много година после смрти, а поштује се и данас.