Драги читаоци,
да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:
Државни музеј ликовних уметности „Александар Сергејевич Пушкинˮ у Москви, једна од највећих ризница светске уметности, крајем 40-их година имао је све шансе да постане... музеј Јосифа Стаљина. Управо тада је у њему организована изложба поклона совјетском вођи, која је из његових сала истерала скоро све друге поставке. Притом, за разлику од других привремених изложби, ова није имала ограничено трајање.
За време Другог светског рата већи део експоната је евакуисан из музеја. Тих година бомба је погодила кров и многе сале нису имале грејање. Али већ 1946. године музеј је реновиран, сви уметнички предмети враћени су на своја места и поставка је отворена за јавност.
Крајем 40-их Пушкинов музеј је био права ризница уметности. У њега је, наиме, стигла велика количина трофеја из Немачке, од слика и гоблена до намештаја, керамике, скулптура, укључујући ремек-дела Дрезденске уметничке галерије. Осим тога, 1948. године у оквиру борбе против космополитизма ту је стигао део непроцењиве колекције Музеја нове западне уметности, који су чиниле национализоване колекције Сергеја Шчукина и Ивана Морозова. Међу делима која су доспела у депое била су ремек-дела импресиониста, постимпресиониста и модерниста, од Клода Монеа и Реноара до Матиса и Пикаса. Излагање ових „штетнихˮ дела није било планирано.
Музеј фактички није могао да се избори са великим бројем новопридошлих дела и био је буквално претрпан најразличитијим уметничким предметима. Сарадници нису стизали да попишу и опишу све што је стизало. Ремек-дела су била смештена у премалом простору у депоима. Део непописаних слика западних мајстора чак је нестао да би се појавио у кабинетима министара.
1947.
Анатолиј Гаранин / Sputnik1949. године у музеј је стигла владина комисија за организацију изложбе поклона Јосифу Стаљину поводом његовог седамдесетог рођендана. Многи сарадници музеја буквално су били приморани да изврше тај задатак. Али најпре је 30 сарадника музеја отпуштено, јер нису прошли проверу органа државне безбедности.
Људи у униформама су веома љубазно, али ефикасно почели да празне централне сале музеја: буквално за два дана из 12 сала је уклоњено око 1.500 експоната, међу којима француска, холандска, италијанска и друга западна уметност, као и главна специфичност музеја - копије чувених античких скулптура и архитектонских споменика. Они су такође смештени у депо.
Старији научни сарадник Пушкиновог музеја Алексеј Петухов је када се запослио у музеју затекао раднике који су непосредно учествовали у тим догађајима. Између осталог, једна сарадница се присећала како је са колегиницом ушла у празну салу у којој су још донедавно висила уметничка дела Италије и обе су беспомоћно заплакале.
У рекордном року, скоро за недељу дана, у музеју је од сложених конструкција од шперплоче монтирана изложба Стаљинових поклона. Класични грчки пронаос заклонио је портрет совјетског вође. Иронијом судбине, у сали иза Стаљиновог портрета чувала су се Пикасова дела, без наде да ће икад угледати светлост дана. Притом је изложба постављена уз нарушавање пожарне безбедности: велики број лако запаљивих предмета и тканина на једном месту, преграђени пролази, преоптерећена електрична мрежа.
Чега све није било на тој изложби: ћилими и панои са извезеном фигуром Стаљина и његових сабораца, око 1000 статуа вође, укључујући и скулптуру коју су од антрацита израдили шлески рудари. Вазе, текстил, порцелан, па чак и бомбоне и слаткиши од пријатељских комуниста из целог света (многи слаткиши су већ тада почели да се кваре и црвљају, али нико се није усудио да баци дарове вођи).
Олга Никитјук, једна од сарадница музеја из тог доба, присећала се у разговору са Петуховом како су стручњаци за западну уметност били принуђени да посетиоцима говоре о Стаљиновим портретима на пиринчаним зрнима, у угљу и металу. Текст за обилазак музеја био је већ написан, требало је само да га науче напамет и да од њега не одступају. О томе се строго водило рачуна и онима који то нису савесно обављали претио је отказ.
Осим тога, сарадници су одржавали идеалан ред и веома се забринули када се покварио механизам на столу на расклапање који је стигао из Чехословачке. (На фотографији можете видети читаву салу са поклонима из Чехословачке).
Зграда музеја била је сад под појачаном стражом. Тајна полиција је чак довела и псе.
Изложбу је посетило око 4 милиона људи. Али сам Стаљин се није појавио. Изложба није била временски ограничена и нико није планирао (или се није усуђивао) да је уклони, чак ни после смрти њеног главног протагонисте у марту 1953. године.
Међутим, једног летњег дана исте године сарадници музеја су, дошавши на посао, приметили да недостаје огроман туркменски ћилим са портретима чланова Политбироа... (на фотографији испод). На тако добро чуваном месту није могло бити речи о крађи. Радило се о томе да је на ћилиму, између осталог, био приказан и Стаљинов сарадник, свемоћни министар унутрашњих послова Лаврентиј Берија, који је управо тих дана ухапшен. А изложба је убрзо заувек затворена.
После затварања изложбе експонати који су имали макар неку уметничку вредност подељени су по музејима у Москви. Нешто је остало у Пушкиновом музеју, а нешто је доспело у Музеј Револуције, Музеј Лењина, Музеј Москве. Док су, на пример, мотоцикл „Јаваˮ, који је Стаљин добио од Чеха, механички чекићи и друге ствари техничког карактера завршили у Политехничком музеју.
А већ 25. децембра 1953. године Пушкинов музеј је свечано отворио сале уметности и културе Далеког истока, антике и западне Европе (од IV века пре н. е. до XX века). Чак и дела импресиониста су тада први пут изложена.
Касније, после великог реновирања, музеј је приредио и изложбу трофејне уметности и ремек-дела Дрезденске галерије. Тада је легендарна Рафаелова „Сикстинска Мадонаˮ први и последњи пут изложена у Русији пре повратка у Немачку.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
