Како су изгледале совјетске туристичке посете иностранству? 

Драги читаоци,

да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Да ли сте довољно поуздани? 

Туристичка путовања у иностранство први пут су постала могућа у СССР-у почетком 30-их година, када је основана државна туристичка организација „Совтурˮ (Совјетски туриста). Међутим, с обзиром да се земља под влашћу Јосифа Стаљина све више изоловала од остатка света, „Совтурˮ није имао много посла, ограничавајући се само на појединачна путовања. 

„Отопљавањеˮ у време Хрушчова, период када су репресије и цензура у Совјетском Савезу почели да попуштају, донело је укидање ограничења када се ради о путовањима у иностранство за совјетске грађане. Почев од средине 50-их сваки совјетски грађанин је теоретски могао да путује преко границе. Међутим, у пракси је за обичне људе ствар изгледала сасвим другачије. 

Како би добио дозволу за путовање у иностранство потенцијални кандидат је морао да има препоруку са посла која је истицала његове беспрекорне моралне квалитете. Потенцијали туриста је, барем на папиру, морао бити представљен као посвећени комуниста и скромна, али политички активна личност.  

Препоруку су затим процењивале различите бирократске институције Совјетског Савеза пре него што би коначно стигла на сто у Лубјанки, где је КГБ требало да провери кандидата. 

„Постојао је посебан систем различитих састанака на којима је особа морала да потпише образац у којем обећава да неће откривати информације о животу у СССР-у, а такође је морала да се упозна са одређеним правилима. Осим тога, потенцијални туриста је пролазио неку врсту испита. На пример, ако жели да путује у Источну Немачку, морао је да наведе име председника Немачке комунистичке партијеˮ, објаснио је историчар Игор Орлов у интервјуу. 

У пракси процедура добијања дозволе за путовање у иностранство била је тако обимна и компликована да је отварала простор за произвољне одлуке и корупцију. Они који су имали среће да добију дозволу власти морали су затим да реше питање новца. 

Цене и готовина  

Мада су цене варирале у зависности од дестинације, већина аранжмана за совјетске туристе коштала је најмање 150 рубаља, што је било за 50-100 рубаља више од просечне месечне плате у СССР-у 60-их година. 

Геополитичка ситуација играла је кључну улогу када се радило о избору дестинација за совјетске туристе. Већина аранжмана совјетске грађане је водила у Чехословачку, Источну Немачку и Социјалистичку Републику Румунију. 

Све већа популарност Бугарске као дестинације за одмор совјетских туриста преточена је у изреку: „Људи нису птице, Бугарска није преко границеˮ. 

Кубанска револуција омогућила је совјетским грађанима и једну егзотичнију дестинацију. Индија, иако није била савезничка земља и у хладном рату се држала неутралне позиције, ипак је одржавала добре односе са Совјетским Савезом, пружајући још једну привлачну дестинацију за одмор. Током 60-их повремено су организоване и туре за Финску, Италију, Северну Кореју, Јапан, Алжир, Египат, Тунис, па чак и Мексико. 

Међутим, што је дестинација била егзотичнија, била је и скупља. Док је путовање у Бугарску коштало неких 150 рубаља, тура кроз више земаља Европе или Африке достизала је чак 900 рубаља, односно пет месечних примања за совјетског грађанина средње класе. 

Мада је компанија или фабрика у којој је туриста запослен могла да покрије део трошкова, ова привилегија је обично била резервисана за особе са јаким везама. Обичан совјетски грађанин је морао дуго да штеди како би себи могао да приушти једно такво путовање. 

Такође је постојало ограничење за локалну валуту коју совјетски туриста може да купи пре поласка на пут. На пример, они малобројни совјетски грађани који су 1961. године посетили САД могли су да купе само 31,90 америчких долара (или 2,30 долара по дану боравка у земљи). 

С обзиром да то није било довољно да би се набавиле ствари које су у СССР-у биле дефицитарне, неки совјетски туристи су са собом носили фотоапарате или флаше вотке са намером да их у иностранству продају и тако обезбеде додатна средства. 

Стриптиз и љубавне авантуре

Совјетски грађани су у иностранство увек одлазили у организованим групама. Пре поласка бирао се вођа групе на основу личног угледа и припадности партији. Вођа путовања био је задужен да прати понашање чланова групе, пријави евентуалне инциденте и напише коначан извештај по повратку у домовину. 

Осим тога, совјетске туристичке групе често су пратили један или два агента КГБ-а, чији је задатак био да се побрину да путовање протекне без проблема и да не баци сенку на углед и интересе СССР-а. 

Понекад су совјетски туристи у иностранству наилазили на толико искушења да им је било тешко да им одоле, упркос свим припремама. 

„... без моје дозволе као вође пута, у своје слободно време П. и Х. су заједно отишли у стриптиз клуб, мада су карте за стриптиз веома скупе, од 35 до 50 динараˮ, наводи се у једном извештају. 

Стриптиз клубови, илегална трговина, барови, туче под утицајем алкохола и друго неподобно понашање били су неодвојиви део совјетских путовања у иностранство. Понашање које је наилазило на највећу осуду, међутим, биле су љубавне авантуре. Ови инциденти су често изазивали скандал и увек би се нашли у финалном извештају. 

„Жене су чиниле 80% туристичких група у Бугарској. Оне би стигле, упознале тамошње мушкарце и нестајале током читаве ноћи. Био је то шок за вође групе, ако се девојке не би враћале у хотел неколико дана. А оне би касније објасниле да су читаву ноћ провеле 'сакупљајући шкољке на плажи'. То је било тако учестало да су вође група девојке закључавале и постављале стражу пред вратима, само да би спречиле да се девојке ноћу некуд искрадуˮ, каже историчар Игор Орлов. 

Путовања у иностранство била су с муком стечена привилегија за већину совјетских грађана током већег дела историје Совјетског Савеза. Тек 1991. године, после распада земље, Руси су били слободни да по својој вољи путују у иностранство.