Драги читаоци,
да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:
За Американце је то била прва церемонија доделе „Оскара“ у јеку Другог светског рата, у време када се ова земља спремала да се активно укључи у рат. Година је 1943, сала ноћног клуба Cocoanut Grove хотела „Амбасадор” у Лос Анђелесу. Нико од учесника није у смокингу, нема вечерњих хаљина, накита и дијаманата, све је неформално, а део глумаца чак у војној униформи. Чувене статуете направљене су од гипса.
Готово сви филмови који учествују у трци за награде су ратни, а за звање Најбољег документарног филма такмичи се рекордни број остварења, чак 25. Награду у овој номинацији поделила су четири филма. Међу њима је био и совјетски филм „Пораз немачкe војске под Москвом“ (у Америци приказиван под насловом Moscow Strikes Back („Москва узвраћа ударац“).
„Додела признања није дуго трајала, боље рећи представљала је увод у уручење главних награда. Међутим, била је истински историјска јер је реч о првом Оскару који је добила Русија“, речи су учесника 15. цермоније доделе овог признања Тома О’Нила.
Међутим, како су историчари истицали, није било никакве шансе да филм о одбрани Москве не добије тог „Оскара“. Из разлога чисте политичке рачунице.
После првих напада Немачке на Совјетски Савез армија Вермахта надала се да ће брзо заузети европски део ове земље. И мада таква победа није извојевана, Немци су брзо напредовали према Москви.
„У ноћи на 23. јул 1941. године нацисти су извели први ваздушни напад на Москву. Те ноћи на главни град устремила се армада авиона коју је чинило 220 бомбардера. Снимили смо застрашујуће призоре на Арбату. Бомба тешка пола тоне папа је на кров позоришта Вахтангов и експлодирала у гледалишту. Те ноћу у театру је дежурало петоро запослених и сви су погинули. Ујутру направио сам своје прве ратне снимкена којима су забележене последице првог бомбардовања престонице“, речи су фронтовског сниматеља Михаила Поселског.
Дакле, месец дана после упада Немаца Москва је била изложена дејству ватре. Према тврдњама историчара током четири месеца рата, до октобра, совјетска армија изгубила је милион људи. Немци су били толико сигурни да ће Москва пасти да су дошли у парадној униформи. Њихове трупе 15. октобра биле су свега сто километара удаљене од руске престонице. Москва се спремала да се преда. До средине октобра, како се касније испоставило (пошто су скинуте ознаке тајности са докумената), скоро 800 руководилаца је побегло, а међу њима и они из партијског апарата.
Панику је зауставила Стаљинова одлука да остане у Москви и припреми одбрану града. Зато је у престоници као увертиру упркос гранатирању требало одржати традиционалну параду поводом годишњице Октобарске револуције на Црвеном тргу. Овако ризична одлука објашњена је потребом да се подигне морал. Снимци параде одржане 7. новембра 1941. године, са које су војници и официри директно одлазили на фронт, уврштени су у будући филм.
Неколико дана после параде Стаљин је хитно позвао руководиоца Комитета за кинематографију Ивана Бољшакова. „Ових дана наша војска под Москвом прелази у напад. Планирамо да Немцима нанесемо ударе огромном снагом. Мислим да напад неће издржати и да ће се повући... Све то треба снимити и направити добар филм“, пренео је Стаљинове речи Бољшаков. Тако је Стаљин практично постао продуцент филма.
У Москви под опсадом у том тренутку није било много филмских радника. Централни студио филмских новости је већ био пренет хиљаду километара даље од престонице. У граду је остала само мања група која је правила филмски журнал „За одбрану родне Москве“.
Снимање је почело без строгог придржавања плана, али са јасним задатком да се прикаже моћ совјетске армије и разбије мит о непобедивости нациста.
Радило се у врло тешким условима. У околини Москве ударили су мразеви. Сниматељ Теодор Бунимович сећао се: „Пре сваког снимања морали смо лежећи на снегу да грејемо камере испод кожуха. Муке смо имали и са пуњењем камера. Промрзле руке тешко су се активирале“.
Борбе које су вођене на простору од око хиљаду километара снимала је група од 30 људи. Сви су били распоређени на линији фронта како не би пропустили нешто важно.
„Касно ноћу, враћајући се у студио, доносили су хиљаде метара драгоцених снимака, спремали апаратуру и траку за сутрадан, прегледали снимљени материјал, одремали сат времена и у зору поново одлазили на линију фронта“, сведочио је редитељ Иља Копалин. Догађало се да у возилу са фронта стигну тела погинулих другова и поломљена апаратура.
Дошао је на ред најодговорнији и најузбудљивији запис, Пета симфонија Петра Иљича Чајковског. Позитивна руска мелодија, гневни бунт, јецајући акорди. На покретним сликама спаљени градови, вешала, лешеви, насиље и варварство које су на сваком кораку при повлачењу остављали фашисти. Слушали смо музику, гледали снимљени материјал и плакали. Плакали су и музичари који су с тешком муком свирали промрзлим рукама, сећао се Копалин.
У биоскопима у главном граду „Пораз немачкe војске под Москвом“ приказан је 18. фебруара 1942. године. Направљено је 800 копија за приказивање у целој земљи, укључујући пројекције у војним јединицама, као и у САД, Енглеској, Ирану и Турској.
Филм је те године добио награду Националног одбора филмских критичара Сједињених Држава, а 1943. године Оскар са образложењем „за упечатљиви приказ хероизма руске војске и руског народа приликом одбране Москве и настанак филма у изузетно тешким и опасним условима“.
Међутим, награда Америчке академије филмске уметности није била само признање његовим творцима. Био је то политички потез, сматра историчар филма Сергеј Каптеров који је поводом филма проучио америчке архиве. „И САД и Великој Британији било је важно да убеде своје пореске обвезнике да Совјетском Савезу неизоставно треба помоћи у оквиру закона о ленд-лизу, донетог у марту 1941. године. Људе је требало убедити да је СССР сада жртва хитлеровксе агресије и важан савезник“, наглашава Каптеров.
Ситуацију је компликовало позиционирање СССР-а као „комунистичке претње“. Поред тога сви су се добро сећали да су на почетку рата Совјети били безмало савезници хитлеровске Немачке и склопили са њом споразум о ненападању (пакт Молотово-Рибентроп). А пошто је Немачка напала Пољску, дошло је до потписивања другог споразума који је подразумевао поделу Пољске између СССР-а и Немачке. Речју у време формирања антихитлеровске коалиције овај филм требало је да врати Совјетима „људско лице“ у очима Запада. А како би му се осигурао успех у САД требало га је прилагодити америчком гледаоцу.
Америчка верзија је била динамичнија, 14 минута краћа од оригинала и без неизоставних за совјетске грађане идеолошких уметака. Филм је премонтиран, а текст наратора потпуно промењен. На томе су радили новинар Елиот Пол и сценариста Алберт Малц, иначе члан Комунистичке партије САД. Наратор је био Едвард Џи Робинсон који се прославио улогама опаких гангстера, али и имао репутацију глумца који снима филмове са озбиљном војно-политичком тематиком. Његов портрет нашао се на плакату филма. Тако је настала америчка верзија филма “Moscow Strikes Back”. Управо она је ушла у дистрибуцију у америчким и британским биоскопима и добила „Оскара“.
Филм је забележио огроман успех. У САД и Енглеској имао је 16 милиона гледалаца. The New York Times је о овом остварењу писао као о филму који наводи да се стисну песнице, срце испуњава гневом и пали попут шамара. За многе је био шокантан, будући да се пре тога у документарним филмовима нису приказивала мучења и убијени.
Само неколико дана после америчке премијере (августа 1941) потписан је други протокол о ленд-лизу. И мада је филм „Оскаром“ овенчан 1943. године, та чињеница допринела је скретању пажње и стварању свести о неопходности уједињења са Совјетима у борби против Немачке.
По речима Валерија Фомина управо са овим филмом почело је вођење хронике ратних злочина у документарним записима који су касније на Нирнбершком процесу послужили као доказни материјал почињених недела. 252 сниматеља 1418 дана и ноћи снимали су рат. Погинуо је сваки пети, а рањен или контузован сваки други.
Међутим, чињеница да је филм награђен „Оскаром» била је неколико деценија избрисана из совјетске историје, док су у Америци синеасти укључени у стварање америчке верзије били оптужени за колаборацију са непријатељском државом. Био је то „хладни рат“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
