Током читавог Другог светског рата Балкан је за Трећи рајх био извор непрекидних проблема. Након што је у априлу 1941. Вермахт поразио Југославију, на њеним остацима одмах су никле различите снаге које су се супротстављале нацизму и повеле жестоку борбу против освајача.
Кост у грлу немачке команде, Народноослободилачка војска Југославије је у борбама на Балкану ангажовала преко тридесет дивизија Вермахта и СС-а које би иначе биле врло корисне на Источном фронту. Нацисти су више пута покушали да униште партизанску војску и лично њеног команданта - маршала Јосифа Броза Тита, али без успеха.
У мају 1944. године они су предузели још један покушај и као никада раније се приближили свом циљу. Управо тада маршалу је у помоћ притекла Црвена армија.
25. маја у 5 сати ујутро изнад Дрвара на западу Боснe, где се налазио штаб НОВЈ, појавили су се немачки бомбардери. После масовног ваздушног напада поред града су почеле да слећу једрилице које су ту довукли транспортни авиони. Из њих су одмах поискакали војници 500. падобранско-десантног батаљона СС-а.
За спровођење операције „Коњички скок“ (Rösselsprung), чији је главни циљ било заробљавање или уклањање маршала Тита, Немци су ангажовали преко 17 хиљада људи. Осим припадника десантних снага, у рејон борбених дејстава упућени су моторизовани пук, извиђачки, тенковски и инжењеријски батаљони, пук дивизије специјалне намене „Бранденбургˮ, као и хрватске јединице.
Њима су се супротставиле јединице 1. и 6. пролетерског корпуса НОВЈ, маршалов Пратећи батаљон и кадети официрске школе, што је укупно износило 12 хиљада људи. Упркос жестоком отпору, противник је убрзо заузео град.
„Њемци су ме тражилиˮ - присећао се касније Тито. „Тих дана шнајдер у Дрвару ми је шио маршалску униформу. Падобранци ничег другог нису успели да се докопају, осим тог мундира, искиданог шрапнелима бомби... Сви становници Дрвара су знали гдје се налазим. А сваки падобранац је имао моју фотографију. Они су прилазили час једном час другом, показујући фотографију и питали: Тито, Тито, гдје је Тито? Али нитко им ништа није рекао. Чак ни дјеца...ˮ
Сам маршал се у то време заједно са својим штабом и сарадницима совјетске војне мисије налазио у својој кући код пећине недалеко од града. Када је непријатељ стигао и до њих, они су се под заштитом својих снага повукли у Динарске планине.
Немци ни на тренутак нису прекидали прогон, стежући обруч око Тита и његових присталица. Совјетски генерал Николај Корнејев који се налазио у Титовој групи, упорно је саветовао маршалу да се евакуише на војну ваздухопловну базу у Барију у јужној Италији. Овај је то дуго одбијао, инсистирајући на томе да треба да остане на југословенској територији. Пристао је само под условом да из Барија буде неприметно пребачен на острво Вис у Јадранском мору код хрватске обале.
Осим британске и америчке авијације у Барију су биле стациониране и ескадриле Ратног ваздухопловства Црвене армије: 12 транспортних С-47 и 12 далеколетних ловаца за праћење Јак-9ДД. Када се сазнало за ситуацију са Титом, Стаљин је својим пилотима наложио да активно учествују у спасавању маршала.
Упркос нестабилној вези, штаб НОВЈ је успео да јави да очекује евакуацију на планини недалеко од Купреса. Западни савезници су одлагали мисију спасавања због хладног времена, али совјетски мајор Александар Шорников је осећао да драгоцено време пролази и да треба неодложно дејствовати.
Александар Сергејевич Шорников
А.ЛессУ ноћи између 3. и 4. јуна совјетски С-47 је узлетео и кренуо према Југославији. Координате је доставио навигатор Павел Јакимов из Шорниковљеве посаде, који се тада налазио код маршала.
Мајор је до тада већ био искусан пилот, који је неко време провео на Балкану и проучио локалне маршруте. Међутим, и за њега је то био крајње тежак задатак.
„У условима олује и кише морали смо да прелетимо Јадранско море на малој висини, као прво, како не бисмо одступили од задате маршруте, а као друго, како не бисмо доспели у олујне облакеˮ, присећао се главни маршал авијације Александар Голованов: „Стигавши до острва Корчула и обишавши Сплит, где се налазила немачка војна поморска база, заштићена великом количином противваздушне артиљерије, посада је почела да подиже авион у висину, упутивши се према Купресу, у чијем рејону се налазила највиша планина, која је служила као поуздан оријентир. Стигавши до те планине и утврдивши своју локацију, почели су да траже сигналне ватре. Облачно време није омогућавало да се терен добро види. Преко пола сата посада је летела изнад непознатог терена, док није угледала ватре.ˮ
Мајушна писта коју су припремили партизани у планини била је потпуно покривена камењем и испресецана потоцима. На њу је требало слетети из првог покушаја. Шорников се изборио са овим задатком: спустио је свој С-47 поред последње упаљене ватре, иза које је почињала опасна стрмина.
Посада совјетског авиона морала је још једном да понови овај компликован маневар. Након што су у Бари пребацили маршала и официре штаба, пилоти су се вратили по остале. Западни савезници су, сазнавши за Шорниковљев лет, такође извели неколико летова до тих планина.
После евакуације руководства, југословенске јединице пратећег батаљона кренуле су у пробој непријатељског обруча (што су успешно извеле), а већ следећег јутра на импровизованој писти се појавила немачка војска.
Александар Шорников, његов други пилот Борис Калинкин и навигатор Павел Јакимов су за извршен подвиг заслужили звање Хероја Совјетског Савеза. Југославија је, са своје стране, сваког од њих такође одликовала својим највишим орденом Народног хероја.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
