Како је легендарни совјетски маршал као обичан војник ратовао у француској армији?

Russia Beyond (Фото: Министарство одбране Русије, Јавно власништво)
Један од совјетских маршала који је преломио ток Другог светског рата, имао је стицајем животних околности у својој војничкој биографији и искуство ратовања у француској „Афричкој армији“.

Драги читаоци,

да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Маршал Родион Малиновски, један је од главних архитеката совјетског тријумфа у Другом светском рату. Под његовом непосредном командом Црвена армија спречила је Немце да деблокирају групу фелдмаршала Паулуса која је била под опсадом у Стаљинграду, ослободила Донбас и јужну Украјину, Румунију, Мађарску и Аустрију, и уништила јапанске трупе у Манџурији.

„Тренутак доношења одлуке за команданта је тежак тренутак“, говорио је Малиновски. „Треба се одлучити на велика дела, треба се безрезервно препустити једној, често врло ризичној неопходној одлуци... Преплићу се сумње, тешкоће и трагања. А одлука се мора донети. Tо захтева велику одважност и снагу воље“.

Родиону Јаковљевићу, међутим, никада није недостајало храбрости. Занимљиво је да ову особину није испољавао само у борбама за отаџбину, него и за далеку Француску. Шта је то везивало совјетског војсковођу са овом европском земљом?

На бранику Треће републике

У Француској се обрео у пролеће 1916. године, стигавши у саставу Руског експедиционог корпуса, који је послао император Николај Други као помоћ савезнику. Каплар 256-ог Јелисаветоградског пешадијског пука послат је на западни фронт захваљујући знању француског језика који је научио још у детињству, на имању грофа Гејдена Хејдена, где је његова мајка водила домаћинство.
Яковлевич. 

„У луци су нас наоружали и одвели у Mailly-le-Camp где су читавих месец дана сви краљеви и председници без престанка вршили смотре и присуствовали парадама, а у јуну Прва бригада упућена је на фронт код Мурмелона, у близини Ремса, а затим пребачена код Силерија, па недалеко од утврђења Бримон, где нас је затекла Фебруарска револуција“, сећао се Родион Јаковљевич.

Слом великодржавља у Русији и муњевити распад руске армије није могао да не дотакне и експедиционе снаге у Француској. У лето 1917. године део војника размештених у логору Ла Куртин одбио је да положи заклетву новој Привременој влади и прихвати војну команду и тражио хитно слање кући.

После неуспеха преговора устанак су брутално угушили француска жандармерија и руске јединице које су показале лојалност новој власти. Родион Малиновски за те догађаје чуо је у болници где је био збринут због рањавања у руку током борбе у рејону тврђаве Бримон.

„Руски Легион части“

Устанак у логору Ла Куртин и убрзо после тога долазак бољшевика на власт у Русији практично су ставили тачку на Руски експедицијски корпус. Француска влада понудила је војницима да одаберу, да ли ће као радна снага отићи у северну Африку и служити у позадини трупа које су се бориле или ступити у редове армије Треће републике. И Малиновски је одабрао армију.

Родион Јаковљевич придружио се „Руском легиону части“ пуковника Георгија Готуа, формираном крајем 1917. године. Та формација улазила је у састав Прве мароканске дивизије која је, пак, била део такозване француске „Афричке армије“, размештене у Алжиру, Мароку и Тунису.

Војник „Легиона“ Вјачеслав Васиљев овако је описивао борбу на подручју Соасона у мају 1918. године. „Мароканска дивизија прима целокупан удар тешке немачке чизме и гушећи се, у очају, последњом снагом и с тешком муком задржава реку противника. У том критичном тренутку, када се чинило да је све изгубљено, командир Осмог Зуавског пука шаље своју последњу резерву, Руски легион, у контранапад! Бацајући их с једног места на друго у јеку борбе, додељивали су их час ка Зуавима, час Мароканцима, где већ више није било могуће држати се. Њихова појава давала је нову енергију и јачала дух уморних, изнемоглих бораца. „Руси су са нама“ преносило се од једног до другог, и погледи пуни наде упућивани на витезове у војничким блузама који су у једном потезу, као играчку стављали тешке митраљезе Гочкис (иначе тежине 23,6 килограма) себи на раме“.

Малиновски се у јесен истакао током пробоја утврђене „линије Гинденбурга“ и за то био награђен фанцуским Војним крстом са сребрном звездом. „Одличан митраљезац. Посебно се истакао у току напада 14. септембра, гађајући из митраљеза групу непријатељских војника који су пружали упоран отпор, не обраћајући пажњу на опасност од артиљеријске ватре противника“, наводи се у наредби старешине Мароканске дивизије. У француској војсци Родион Јаковљевич догурао је до водника.

Повратак

После завршетка Првог светског рата Малиновски је одлучио да се врати у Русију захваћену грађанским ратом. Кући је стигао преко Далеког истока и Сибира. У околини Омска будућег маршала зауставио је одред црвених. Видевши француске документе и признања, били су убеђени да се пред њима налази бели официр и намеравали су да га убију.

„Он их је у очају и љутњи тако добро изгрдио не презаујући да употреби руски језик у свом његовом богатству. И тек тада војници су у њему препознали свог човека и повели га у штаб. На татину срећу локални лекар је знао француски. Тако је отац спашен...“, говорила је Наталија Малиновска.

Родиона Малиновског чекала је успешна војна каријера у Црвеној армији, сјајне победе на бојним пољима Другог светског рата и истинска свесавезна слава. Међутим, своју „француску” младост маршал никада није заборављао. „Љубав према француском језику сачувао је за цео живот,” речи су Наталије Малиновске. „Сећам се да су код оца на столу увек била дела Ларошфукоа, Паскала, Флобера. Читање на француском за њега је представљало свакодневни одмор...“

Малиновски је 1960. године у својству министра одбране СССР-а посетио Француску у друштву Никите Хрушчова. На иницијативу совјетског лидера обишли су сва места везана за маршалову славну борбену прошлост.

У руској емиграцији у Француској кружи легенда како се Родион Јаковљевич понашао за време парастоса погинулим руским војницима на гробљу Мурмелон ле Гран, у близини Ремса. Када је током церемоније подигнута застава царске Русије маршал Совјетског Савеза, ни мало се не збунивши салутирао јој је.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“