Нешто веома налик руским ваљенкама - чизме-чарапе од пустоване вуне - носили су становници древног планинског Алтаја. То су утврдили научници пре више од 30 година, када су вршили ископавања на алтајској висоравни Укок. Наиме, због трајног леда тамо су сачуване гробнице иранских племена из IV–III века пре н. е. Данас се у том рејону пружају границе између Монголије, Кине, Русије и Казахстана, док су у древна времена тамо били само летњи пашњаци, зимска станишта стоке и стазе номада.
Пустована вуна је као материјал била распрострањена код свих народа Централне Азије, посебно код туркијских и монголских племена. Од ње се правила одећа, теписи, тоболци за стреле, накит и обућа. У старој Русији, међутим, обућа се правила од коже, коре дрвета и крзна, док су се чизме од пустоване вуне појавиле тек после монголско-татарске најезде у XIII веку. Али чак ни тада ваљенке нису постале масовна појава, јер су могли да их приуште само имућни.
Руска варијанта обуће од ваљане или пустоване вуне појавила се тек крајем XVIII века, када су староверци из Нижегородске губерније осмислили технику ваљања вуне без шавова.
Индустријски метод израде учинио их је јефтинијим. А тек после „Велике изложбе индустријских производа свих народа“ у Лондону 1851. године почеле су да се повезују са Русијом. Ваљенке су након тога представљене и на Светским изложбама у Бечу (1873), Чикагу (1893) и Паризу (1900).
Порекло овог препознатљивог дела руске народне ношње није сасвим јасно. Према једној верзији, кокошник је у Русију стигао из Византије. Византијске тијаре су се наводно веома допале кћерима руских кнежева у време интензивног религијско-културног утицаја Византије. Опис капе у облику чешља или плоче историчари су пронашли у новгородским летописима из XI века. Према другим верзијама, давно пре Рускиња кокошнике су носиле жене у монголским и мордовским племенима.
Али, ма одакле да води порекло, кокошник се у Русији брзо одомаћио. Томе је допринео посебан однос према коси. У словенској митологији, наиме, распуштена женска коса је застрашујући призор, а девојка са рашчупаном косом најављује несрећу. Зато је кокошник добро дошао руским женама свих слојева. Постепено одустајање од њега почело је тек у време Петра I. Према његовом указу из 1701. године племство је морало да се одева у европску одећу, док се кокошник још дуже време задржао у гардероби трговкиња и сељанки.
Чувени плаво-бели осликани порцелан у Русији се појавио за време Петра I. Ово кобалтно осликавање развијено је „по угледу на Холанђане“. Наиме, са свим другим европским новитетима које је увео цар, у Русију је доспео и „плави Делфт“, посебан стил осликавања порцелана мајстора из града Делфт у Холандији.
Подмосковско село Гжељ већ тада је било центар грнчарског заната и место настанка првог руског порцелана. Али у Петрово доба он је украшаван јарким бојама: окером, јарко зеленом, смеђом и бордо, док су на посуђу били приказивани свакодневни сижеи по угледу на популарне народне графике. Тек касније, средином XIX века, гжељски стил је почео да поприма карактеристике „плавог Делфта“. С једне стране, било је то због моде (између осталог, због популарности кинеског порцелана), а са друге, мајстори су приметили да је монохромно осликавање траженије на европском тржишту. Вишеслојна, богата плава боја постала је њихов заштитни знак, прославивши гжељски порцелан у целом свету.
Култни орнамент „пејсли“ или „бута“, познат и као „турски краставац“ веома је стар украс. Сматра се да је настао у древном Сасанидском царству (Другом персијском царству), које се почетком првог миленијума налазило на територији данашњег Ирака и Ирана. Трговачким путевима орнамент се проширио у Индију, на Исток и у Африку, док је у Европу стигао у XVII веку захваљујући британским колонистима. Они су му дали име „пејсли“. Још век касније појавио се у Русији и одомаћио као органски део популарних биљних орнамената. Овај „модерни принт“ постао је карактеристичан за мајсторе павлопосадских марама, данас вероватно најпознатијих руских марама на свету.
Ово је још један предмет чије порекло нас води до гробнице на висоравни Укок. Приликом ископавања тамо је, наиме, пронађен и шлем од пустоване вуне из IV века пре н.е, зашиљен на врху и украшен фигуром птичје главе, са ушима на везивање. Касније се овај тип капе проширио међу централноазијским народима: Монголима, Киргизима, Башкирима и Бурјатима. Сматра се да је праузор руске шапке-ушанке била управо монголска зашиљена капа под називом малахај.
Отада је више пута мењала облик, па ни до данас није застарела. Ушанка је 40-их година постала део зимске униформе црвеноармејаца. И док су Монголи ценили малахај зато што стрела која би изгубила на брзини није могла да пробије такву топлу заштиту, руски сељаци, војници, па чак царице (мајка Петра I, на пример, имала је три ушанке у својој гардероби) волели су је као незамењиву у суровим руским зимама.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
