Kaко је Наполеонов рођак наговорио руског цара да заузме Париз

Russia Beyond (Photo: Public domain; Paul Delaroche; Алексей Кившенко)
Шарл Андре Поцо ди Борго био је непомирљиви непријатељ француског императора, одигравши важну улогу у његовом паду. Како би му се супротставио није презао ни од службе Александру Првом.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Поцо ди Борго био је човек који је највише на свету мрзео, али у исти мах и истој мери и обожавао Наполеона“. Овако је француски историчар Албер Вандар окарактерисао једног од најутицајнијих руских дипломата из 19. века који је француском императору био сродник у петом колену, али и постао његов непомирљиви непријатељ. 

Налазећи се већ на острву Света Јелена Наполеон је у својим мемоарима писао да је савет Поца ди Борга који је дао руском императору променио судбину Француске, Европе и целог света.

Генерал Поцо ди Борго

Од љубави до мржње

Шарл Андре Поцо ди Борго потицао је из древне корзиканске породице чија је историја тесно испреплетана са историјом ништа мање древне лозе Бонапарта. Обе породице повезане далеким сродством деловале су у појединим периодима као савезници, а понекад као супарници.

У детињству Шарл Андре био је у пријатељским односима са Наполеоном и његовом породицом, а једно време са њима чак и живео под кровом њихове куће у Ајачу. Погледи дечака у том периоду били су идентични, они су маштали о независности родног острва које је непосредно пре њиховог рођења стекло слободу у борби против Ђенове, али ју је изгубило доласком Француза 1769. године.
Размимоилажења у ставовима међу пријатељима почела су одмах после одласка будућег императора на школовање у Француску. Године које je тамо провео учиниле су да ватрени корзикански патриота постане прави франкофил.

Дефинитивни раскол догодио се у време Велике француске револуције, када је Бонапарта већ постао љути противник независности Корзике. У пролеће 1793. године лидер корзиканског национално-ослободилачког покрета Паскал Паоли обзнанио је прекид односа са Паризом и позвао Енглезе у помоћ. Идуће године проглашено Корзиканско краљевство нашло се под протекторатом британског краља Џорџа Трећег, а главни саборац Паола Поца ди Борга постављен за председника локалног Државног савета.

Породица Бонапарте није презала да га оптужи за државну издају. Ни он њима није остајао дужан, поставши главни иницијатор прогона Наполеона са острва.

У октобру 1796. године због сјајних победа генерала Наполеона у северној Италији Британци су били принуђени да евакуишу своје трупе са Корзике. Французи су поново заузели острво, а сам Поцо ди Борго морао је да бежи. Наполеон је лично прецртао његово име са списка амнестираних.

Наполеон

У руској служби

После лутања по дворовима Аустрије и Велике Британије Шарл Андре 1904. године обрео се у руској служби. Он је доспео у Колегијум спољних послова са чином саветника и ступио у дипломатску мисију у Европи императора Александра Првог.

Пораз четврте антифранцуске коалиције, као и склапање Тилзитског мира између руског цара и императора Француске 7. јула 1807. године нису могли да не оставе трага на судбину Поца ди Борга. Александар је одбио да га изручи Наполеону, али је Корзиканац ипак био принуђен да напусти руску службу.

Император Александар Први

Шарл Андре лутао је између Беча и Берлина, настављајући, ипак, да незванично обавештава цара о ситуацији у Европи. Занимљиво је да је у разговорима са локалном аристократијом која је са висине гледала на „корзиканског сноба“ острашћено бранио свог непомирљивог непријатеља. „Шта ти човечуљци знају о Наполеону? Када би знали онолико колико ја о њему знам тресли би се од страха, као у грозници. Како ти Лилипутанци могу да се пореде са таквим џином. Они су смешни! Они ће све изгубити!“.

Главни савет

Улазак „Велике армије“ у Русију и почетак Отаџбинског рата 1812. године омогућили су Шарлу Андреу да се врати у службу код Александра Првог. Он је учествовао у неколико борби против француских трупа и поново ступио у дипломатску службу цара. Тако је за успешно укључивање Шведске у антифранцуску коалицију у јулу 1813. године Поцо ди Борго добио чин генерал-мајора.

Управо је Корзиканац у марту 1814. године убедио колебљиве савезнике да муњевитим маршем крену на Париз, што је на крају, осујетило све Наполеонове војне планове и убрзало његов пад. „Циљ рата је у Паризу. Док будете размишљали о борбама ризикујете поразом, јер ће се Наполеон увек боље борити од вас... Треба тежити завршетку рата политичким, а не војним средствима... Ако само прстом будете дирнули Париз, сломићете његов мач који нисте у стању да му отмете“, говорио је Шарл Андре.

Касније, налазећи се већ на острву Света Јелена Наполеон је у својим мемоарима писао да је тај савет Поца ди Борга променио судбину, Француске, Европе и целог света.

Руска војска у Паризу

Вешт дипломата

Захваљујући добрим делом напорима Шарла Андреа Поцо ди Борга Бурбони су се вратили на француски престо. Он је успео да убеди цара који није имао високо мишљење о овој династији, да се само тако може избећи грађански рат у земљи. Управо Корзиканац као опуномоћеник савезника понудио је грофу Лују од Провансе, будућем Лују Осамнаестом, круну Француске.

После тријумфалног повратка Наполеона на власт 1815. године Поцо ди Борго налазио се при трупама војводе Велингтона као представник руског цара. Учествовао је у бици код Ватерлоа у којој је рањен. Легенда каже да су два непомирљива непријатеља усмеравала дурбине један на другог.

Војвода Велингтон у бици код Ватерлоа

После рата Шарл Андре годинама је био специјални изасланик Александра Првог на Лујовом двору. Као и за Бонапарту некад, Француска је за Поца ди Борга постала заиста родна земља. Управо захваљујући његовим напорима Французи су успели да избегну велике територијалне губитке, а окупационе снаге су ускоро повучене из њихове земље.

Дипломата је чинио све што је могао како би се Француска вратила у систем европских односа и како њена веза са Русијом никада не би ослабила. Имао је истински велики утицај, а његово мишљење поштовали су како Александар Први, а после њега и Николај Први, тако и француски монарси. Парижани су се чак шалили да њима и даље управља Корзиканац.

Поцо ди Борго

Поцо ди Борго умро је 1842. године, надживевши Наполеона више од двадесет година. Сматрајући рођака кључним непријатељем, он је, ипак, увек одавао дужно поштовање његовој генијалности. Шарл Андре говорио је свом нећаку Карлу Поцу још 1831. године: „Као и већина других људи, ја ћу бити мала планета око великог Сунца, свеједно да ли оно удахњује живот или спаљује свет“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“